Konstanta disocijacije kiseline

Konstanta disocijacije kiselina, Ka, (kiselinska konstanta, konstanta jonizacije kiseline) je kvantitativna mera jačine kiseline u rastvoru. To je konstanta ravnoteže hemijske reakcije poznate kao disocijacija u kontekstu kiselo-baznih reakcija.[1][2] Ravnoteža se može simbolički zapisati kao:

,

gde je generička kiselina. Ona se disocira u A, koji je poznat kao konjugovana baza kiseline, i vodonični jon ili proton, +, koji u slučaju vodenih rastvora, postoji kao solvatisani hidronijumski jon. U primeru prikazanom na slici, je sirćetna kiselina, a A je acetatni jon. Hemijske grupe , A i + su u ravnoteži kad se njihove koncentracije ne menjaju u funkciji vremena. Konstanta disocijacije se obično zapisuje kao količnik ravnotežnih koncentracija (u ), obleleženih sa [], [A] i [+][3]:

Pošto Ka vrednosti pokrivaju opseg sa znatnim brojem redova veličina, logaritamska mera konstante disocijacije kiseline se normalno koristi u praksi.

Što je veća vrednost, to je manji stepen disocijacije. Slabe kiseline imaju vrednosti u aproksimativnom opsegu −2 do 12 u vodi. Kiseline sa vrednošću manjom od oko −2 se smatraju jakim kiselinama. Jaka kiselina je skoro potpuno disocirana u vodenom rastvoru, t. j. do te mere da koncentracija nedisocirane kiseline postaje zanemarljiva. vrednosti jakih kiselina se mogu, međutim, proceniti teorijskim putem ili ekstrapolacijom iz merenja u nevodenim rastvaračima u kojima je konstanta disocijacije manja, poput acetonitrila i dimetil sulfoksida.[4]

Vidi još

Reference

  1. Skoog D.A., West, D.M.; Holler, J.F.; Crouch, S.R. (2004). Fundamentals of Analytical Chemistry (8th изд.). Thomson Brooks/Cole. ISBN 0-03-035523-0.
  2. Рајковић, М. Б.; . (1993). Аналитичка хемија. Београд: Савремена администрација.
  3. Peter Atkins; Julio de Paula (2001). Physical Chemistry (7th изд.). W. H. Freeman. ISBN 0716735393.
  4. Reichardt C. (2003). Solvents and Solvent Effects in Organic Chemistry (3rd изд.). Wiley-VCH. ISBN 3-527-30618-8.

Literatura

  • Albert A., Serjeant, E.P. (1971). The Determination of Ionization Constants: A Laboratory Manual. Chapman & Hall. ISBN 0-412-10300-1. (Previous edition published as Ionization constants of acids and bases. London (UK): Methuen. 1962.)
  • Atkins P.W., Jones, L. (2008). Chemical Principles: The Quest for Insight (4th изд.). W.H. Freeman. ISBN 1-4292-0965-8.
  • Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. (Non-aqueous solvents)
  • Hulanicki A. (1987). Reactions of Acids and Bases in Analytical Chemistry. Horwood. ISBN 0-85312-330-6. (translation editor: Mary R. Masson)
  • Perrin D.D., Dempsey, B., Serjeant, E.P. (1981). pKa Prediction for Organic Acids and Bases. Chapman & Hall. ISBN 0-412-22190-X.
  • Skoog D.A., West, D.M.; Holler, J.F.; Crouch, S.R. (2004). Fundamentals of Analytical Chemistry (8th изд.). Thomson Brooks/Cole. ISBN 0-03-035523-0.
  • Reichardt C. (2003). Solvents and Solvent Effects in Organic Chemistry (3rd изд.). Wiley-VCH. ISBN 3-527-30618-8.

Spoljašnje veze

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.