Шпаргла

Шпаргла (лат. Asparagus officinalis), врста позната још и као шпарога, вилина метла, каленац, биљуш и др. је вишегодишња зељаста биљка. Иако је код нас неправедно запостављена, широм света користи се као здраво и укусно пролећно поврће. Од давнина се користи и у народној медицини.

Шпаргла
Биљни делови, ботаничка илистрација
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Биномијално име

Синоними[1]

Неке особе не подносе шпарглу, тако да њен сок код таквих особа може изазвати алергијске реакције какве су: упала коже, кијање, сузење очију и гушење слично астми.[2]

Порекло

Верује се да шпаргла потиче са Истока, одакле је још пре нове ере пренета у Европу. Познато је да се у Старом Риму већ гајила у култури као поврће, о чему сведоче и фреске откривене у Помпејима. Према неким историјским изворима још су Стари Грци и Египћани употребљавали шпарглу и као јестиву и као лековиту биљку. Данас је у култури веома распрострањена широм света и различите сорте узгајају се као поврће.[3]

Опис врсте

Шпаргла је је вишегодишња, трајница са јако разгранатим и развијеним кореновим системом, са бројним ризомома.[2] Стабљике су танке, разгранате, при дну дебље и одрвенеле. Могу нарасти до 1,5 м висине (у култури и више). Листови су ситни, љуспасти и у њиховим пазусима налазе се праменови листоликих, игличастих изданака (филокладије).[3]

Цветови су ситни, бели, једнополни, дводоми [lower-alpha 1] и опрашују их пчеле. Цветови се не могу међусобно самоопрашити. Висе на дугим дршкама, појединачни или по два заједно. Развијају се у априлу и мају на стаништима на којима расту самоникло. У областима где се гаје и не могу расти у природи цветају до августа. Плод је црвена, округласта бобица величине грашка.[3] Нејестива је. Семе је зрело око месец дана по прецветавању.[4]

Шпаргла као самоникла биљка

Шпаргла у природи расте подједнако добро на лаким (песковитим), средње тешким (иловастим) и тешким (глиновитим) земљиштима. Такође је индиферентна према pH вредности земљишта, а подноси и заслањено. Воли влажно, али добро расте и на сувом. Може да расте у полусенци (светле храстове шуме[3]) или на отвореним положајима. Примећено је да шпаргла у природи привлачи дивљач.[4] Шпарога и још неке врсте аспарагуса могу се наћи као самоникле у области Медитерана.[5]

Гајење шпаргле

Као поврће и лековита биљка шпаргла се узгаја више од 2000 година. Лако се гаји у свакој доброј баштенској земљи, а преферира богату, добро дренирану пешчану иловачу на сунчаним положајима. Толерише земљишта са pH вредношћу од 4,3 до 8,2. Размножава се сетвом семена, из расада и деобом бокора. Гаји се у топлим и хладним лејама. Зелене сорте лакше је узгојити него беле.[6] Код бербе не треба побрати превише изданака, како се биљка не би ослабила за раст у наредним годинама. Добро одржавани бокор шпаргле може давати квалитетне избојке и до 20 година.[4]

Шпаргла се често гаји као луксузно поврће и постоје бројне различите сорте. Захвална је култура за све популарнију органску производњу.[6] У леји се добро слаже са парадајзом, першуном и босиљком. Парадајз и шпаргла пружају један другом заштиту од инсеката наметника.[4]

Употреба у кулинарству

У исхрани се употребљавају млади изданци. Беру се рано у пролеће, док су још сочни. Старији изданци садрже много целулозе, па су дрвенаст и тешко сварљиви. Гајени облици шпаргле имају дебље и сочније избојке од оних убраних у природи.[3]

Млади избојци шпаргле могу се конзумирати сирови, у различитим салатама или кувани као вариво. Такође се могу и конзервисати. У кулинарству се сматрају специјалитетом. Сладуњавог су мириса и укуса и малу калоријску вредност. Изузетно су богате минералима (посебно калијумом, фосфором, сумпором, калцијумом и магнезијумом). Садрже и микроелементе, а од витамина витамин Ц, каротин и витамине Б комплекса.[6] Добар су извор протеина и дијететских влакана.[4]

Шпаргла као лековита биљка

Као лековита дрога прикупљају се корен и ризом (Asparagi rhizoma et radix). Њихова употреба у народној медицини датира још из старог века. Имају повољан утицај на рад црева, бубрега и јетре. Благотворно делују на срчани и нервни систем. Садржи аспаригин, аргинин, холин, манан, сапонин и хелидонску киселину.[2] Подземни делови се прикупљајукасно у пролеће, након што су изданци побрани, а за каснију употребу се суше.[4]

Као лековита дрога ређе се користе и млади изданци, а верује се да и семе има извесне антибиотске особине.[4]

Остале примене

Пржене семенке шпаргле, у којима има 15% масног уља, могу се употребити као замена за кафу.[3] Биљка садржи аспарагусну киселину, која испољава инсектицидно дејство у борби против нематода. Медоносна је биљка.[4]

Види још

  • Повртарство

Напомене

  1. Цветови су или мушки или женски, али само један пол се налази на једној биљци. Уколико се биљке гаје ради добијања семена, морају се једна до до друге гајити и мушке и женске јединке[4]

Референце

  1. The Plant List, Asparagus officinalis L.
  2. Туцаков 1984, стр. 683
  3. Grlić 1986, стр. 60−61
  4. „Asparagus officinalis - L.”. Plants For A Future. Приступљено 15. 12. 2016.
  5. „Asparagus officinalis (garden asparagus)”. KEW - Royal Botanical Garden. Архивирано из оригинала на датум 10. 02. 2017. Приступљено 15. 12. 2016.
  6. Ognjenović 2004, стр. 127

Литература

  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec".COBISS.SR 29347079
  • Ognjenović, Snežana (2004). Organska bašta. Beograd: Beoknjiga. ISBN 978-86-7694-009-7.COBISS.SR 113708556
  • Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад.COBISS.SR 38154759

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.