Четинари

Четинари су група голосеменица која обухвата 631 савремену врсту[1]. Име су добили по игличастим асимилационим органима - четинама, а које карактерише већину врста. Асимилациони органи неких четинара могу да буду кратки, као код тисе (око 1,5 ) или дугачки и до 20–45 , као код дугоигличавог америчког бора (). Неки четинари (као што су туја и чемпрес) уместо четина имају асимилационе органе у облику љуспи. Четинари расту углавном као шумско дрвеће, мада се неки јављају и у форми ниског растиња (жбуње). Углавном расту на Северној Хемисфери у субарктичкој зони и заузимају огромна пространства Скандинавије, Русије и Канадетајге.

Четинари
Временски распон: карбон — данас
четине молике
Цветови четинара: микро (мушке) и макро (женске) стробиле дуглазије.
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Редови




Цвет четинара је увек једнополан: мушки груписан у шишаричасте цвасти (микростробиле), а женски у шишаричасте цвасти (макростробиле) или је појединачни (тиса, тореја, цефалотаксус). У мушким шишаркама образују се поленова зрна. Она су код четинара прилагођена опрашивању помоћу ветра или животиња. У женским шишаркама формирају се семени замеци који су голи, а по оплођењу дају семе у шишарици или појединачно. Појединачно семе најчешће је у меснатом омотачу - арилусу. Четинари могу да буду једнодоми (обе врсте цветова на истој индивидуи) и дводоми (мушки цветови на мушким индивидуама, женски на женским). За оплођење четинара није неопходна вода. Шишарице четинара могу да буду различитог облика (купастог, ваљкастог, лоптастог), димензија (мање од 1 () до 30 - 60 () и конзистенције (одрвењене, кожасте, меснате – бобичасте).

Разноврсност четинара

У четинаре спадају познате биљке као што су борови, јеле, смрче, кедрови, клеке, чемпреси... Ендемити Балканског полуострва су борови молика и муника, као и врста смрче панчићева оморика.

Ред четинара (Pinales)

Четинари су група голосеменица, припадају класи четинара и обухватају 631 врсту. На попречном пресеку четинара јасно се разликују дрво и кора. Дрво је испуњено смолом. Листови су мали, игличастог облика и имају посебан назив четине. Цео ред четинара је добио име по четинама.

По грађи се деле на:

  • ниске,
  • средње,
  • високе,
  • полегле и
  • лоптасте.

У ред четинара убраја се највећи број голосеменица: бор, јела, клека, смрча, ариш, панчићева оморика...

Бор

Бор је голосеменица, припада реду четинара. Распрострањен је у шумским подручјима умереног појаса, углавном на северној полулопти.

Борови у Србији

У шумама Србије расте пет аутохтоних врсте борова:

Молика и муника су терцијерни реликти и ендемске врсте Балканског полуострва.

Друге интересантне врсте борова

Интересантне су и друге врсте борова, значајне због својих декоративних или употребних особина:

  • Хималајски бор - лат. , врста изузетне лепоте, честа на зеленим површинама,
  • Вајмутов бор, боровац - лат. , прилагодљива врста, значајна за пошумљавање голети,
  • Пињол, пинија - лат. , врста која осим изузетне лепоте има и јестиве семенке,
  • Алепски бор - лат. , приморска врста изузетне лепоте и
  • лат. , врста борова која се убраја у најдуговечније живе организме на планети.

Панчићева оморика

Панчићева оморика () је ендемит подручја Подриња, западне Србије и источне Босне (околина Вишеграда). Име је добила по српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари 1875. године, код села Заовине и Растишта.

Панчићева оморика је танко, витко, до 50 метара високо четинарско дрво.

Панчићева оморика има сродне врсте у источној Азији и на северу Европе и Азије, из чега следи да је оморика реликт из терцијара. Прародитељи оморике били су некада широко распрострањени у Европи и Азији. Ово су потврдили и фосилни остаци врсте која је веома слична данашњој оморици, те је названа . Научни назив оморика потиче од локалног имена за ову четинарску врсту.

Јела

Јела (лат. , по латинском називу беле јеле.[2]) је род зимзеленог четинарског дрвећа из фамилије борова (). Обухвата 51 врсту[3] распрострањених у планинама северне хемисфере[4] Род јела се дели у 10 секција, од којих су само две присутне у Европи и .

  • Пацифичка јела (лат. )
  • Мејрисова јела (лат. )
  • Балсзамаста јела (лат. )
  • Јела са Стеновитих планина (лат. )
  • Тајванска јела (лат. )
  • Америчка субалпијска јела (лат. )
  • Сибирска јела (лат. )
  • Фрејзерова јела (лат. )
  • Корејска јела (лат. )
  • Хинганска јела (лат. )
  • Сахалинска јела (лат. )
  • Вејчова јела (лат. )
  • Дугоигличава или америчка бела јела (лат. )
  • Дураншка јела (лат. )
  • Халиска јела(лат. )
  • Џиновска јела (лат. )
  • Гватемалска јела (лат. )
  • Мексичка јела (лат. )
  • Величанствена јела (лат. )
  • Црвена јела (лат. )
  • Алжирска јела (лат. )
  • Шпанска јела (лат. )

Употреба четинара

Већина четинара се због свог квалитета користи у индустрији. У грађевинској техници од четинара се највише употребљавају бор, смрча, јела и ариш. Примена ових врста је разноврсна: у мостоградњи, за израду стубова, железничких прагова, у зградарству, столарству, за израду скела, међуспратних и кровних конструкција и бродских подова. Поред индустрије, четинари се користе за украшавање вртова, травњака, дворишта... За живе ограде најчешће се користи туја. Такође, четинари се користе и у прехрамбеној индустрији (чајеви, мед...)[5]

Ред тисе ()

Биљке из реда тисе најчешће су дрвенасте или жбунасте. Листови су игличасти, ситни и прости, спирално распоређени. Семени замеци су појединачни, смештени испод листа и обавијени су сочним ткивом. Најпознатији представници реда тисе су европска тиса (Taxus baccata) и клека.

Европска тиса

Европска тиса (лат. ) је дрвенаста зимзелена врста четинара из реда тиса̂ (). Распрострањена је у западној, средњој и јужној Европи, северозападној Африци и југозападној Азији до северног Ирана.

Употреба тисе

Тисово дрво је тврдо, чврсто и еластично. Тешко се цепа, али се површина веома добро обрађује. Најчешће се користи у уметничком столарству и резбарске радове, за стубове, израду дрвених судова и прибора за јело. Некада се њено дрво употребљавало у бродоградњи и за израду славина на бурадима. Сматра се да су масовна сеча и употреба тисе, као и народна веровања у њену заштитничку моћ, готово допринели њеном истребљењу. Тиса је данас законом заштићена врста.

Народно веровање каже да тиса штити од злих духова, па је у крајевима где је расла, народ њено дрво ушивао у одећу или носио окачену о врат у облику крстића. Од тисиног дрвета правили су се употребни (кашике и штапови), и украсни (огрлице) предмети. Магична моћ тисе објашњавала се са њеном дуговечношћу.[6]

Извори

  1. Годишња чек-листа четинара 2007,
  2. Weber W.A. Colorado Flora: Western Slope. Niwot, Colorado: University Press.
  3. Earle C.J. Abies Архивирано на сајту (децембар 15, 2010) (на језику: енглески). Verz. 06. августа 2008. Pristupljeno: 17. маја 2009.
  4. Tatić B., Blečić V. 1988. Sistematika i filogenija viših biljaka. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd. 1987.  978-86-17-00545-8. стр. 193.
  5. „Drvo-lepota prirodnog. Zaštita drveta na prirodan način”. Архивирано из оригинала на датум 16. 05. 2017. Приступљено 06. 05. 2017.
  6. „Календар биљака”. Архивирано из оригинала на датум 21. 12. 2013. Приступљено 06. 05. 2017.

Литература

  • Ранђеловић, В.: Биологија, Београд, 2015.
  • Енциклопедија Британика Ф-Ш, Политика, 2005.

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.