Црно море

Црно море је водена маса и ивично море Атлантског океана између источне Европе, Кавказа и западне Азије.[1] Снабдевају га бројне велике реке, као што су Дунав, Дњепар, Јужни Буг, Дњестар, Дон и Риони. Око трећина воде Европе дотиче у Црном мору,[2] обухватајући Аустрију, Белорусију, Босну и Херцеговину, Бугарску, Хрватску, Грузију, Немачку, Мађарску, Молдавију, Пољску, Румунију, Русију, Србију, Словачку, Словенију, Турску и Украјину.

Црно море
Рељефна карта басена Црног мора
Координате44°N 35°E
Прим. дотокеДунав, Дњепар, Јужни Буг, Дњестар, Дон, Кубањ, Риони и Кизил
ОтокеБосфор
Земље басенаАустрија, Белорусија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Хрватска, Грузија, Немачка, Мађарска, Молдавија, Пољска, Румунија, Русија, Србија, Словачка, Словенија, Турска и Украјина
Макс. дужина1.175 
Површина436.402 2
Макс. дубина1.253 
Запремина547.000 3
Острва10+

Црно море обухвата површину од 436.400 km² (без Азовског мора),[3] има максималну добину 2.212 m,[4] и запремину од 547.000 km³.[5] Ограничено је Понтијским планинама на југу, Кавкаским планинама на истоку, Кримским планинама на северу, Странџи на југозападу, Доброџији платоу на северозападу. Најдужи источно-западни опсег је око 1.175 km.

Важни градови дуж обале су Батуми, Бургас, Констанца, Гиресун, Истанбул, Керч, Новоросијск, Одеса, Орду, Поти, Ризе, Самсун, Севастопољ, Сочи, Сухуми, Трапезунт, Варна, Јалта и Зонгулдак.

Црно море има позитиван баланс воде; то јест, има нето оток воде од 300 km³ годишње кроз Босфор и Дарданеле у Егејско море. Медитеранска вода тече у Црно море као део двосмерне хидролошке размене. Излив Црног мора је хладнији и са мање соли који плута преко топлог, сланијег медитеранског излива — као резултат разлика у густини узрокованих разликама у сланости — што доводи до значајног аноксичног слоја испод површинских вода. Црно море се улива у Средоземно море, преко Егејског мора и разних мореуза, што касније води у Атлантски океан. Мореуз Босфор повезује Црно море са Мраморним морем, а мореуз Дарданели повезује то море са регионом Егејског мора на Медитерану. Ове воде одвајају Источну Европу, Кавказ и западну Азију. Црно море је такође повезано са Азовским морем преко Керчког пролаза.

Ниво воде је значајно варирао. Тренутно је ниво Црног мора релативно висок, па се вода размењује са Медитераном. Турски мореузи повезују Црно море са Егејским морем, а обухватају мореуз Босфор, Мраморно море и Дарданеле.

Обим

Међународна хидрографска организација дифинише границе Црног мора на следећи начин:[6]

Модерна имена

Тренутна имена мора обично су еквивалентна енглеском називу „”, укључујући и оне земље које се граниче са морем:[7]

Таква имена још увек нису коришћена пре 13. века,[8] али постоје назнаке да су она знатно старија.

У Грчкој, историјско име „Еуксинско море”, који има другачије значење и даље се широко користи:

  • грчки језик: Éfxeinos Póntos (Eύξεινος Πόντος); буквално Марви Таласа (Μαύρη Θάλασσα) је ређи

Црно море је једно од четири мора која су у енглеском названа по честом називу за боју — остала мора су Црвено море, Бело море и Жуто море.

Етимологија

Назив Μαύρη Θάλασσα, еквивалентан називу Црно море, не може се пратити раније од 13. века. Према Страбу, Црно море се у античко доба називало једноставно море (). Грчко-римска традиција море назива Εύξεινος Πόντος (), гостољубиво море. Овај је назив заменио ранији Пиндаров назив (негостољубиво море) (звано тако због тешке навигације и негостољубивих дивљих племена на обалама. Промена назива дошла је с стварањем колонија Милећана, чиме је море постало делом Грчке цивилизације.

Могуће је и да је назив дошао од иранског („тамно“). Порекло назива „црно“ можда потиче од назива страна света по бојама у античком добу, при чему је црна означавала север, а црвена југ. Херодот једном приликом наизменично користи називе Црвено море и „Јужно море“.

Модерни називи за Црно море су редом превод од („Црно море“) - турски , Руски , бугарски , , украјински , Румунски , лазијски (или једноставније , „море“).

Геологија

Црно море је највећи аноксични морски систем. Ово је резултат велике дубине и релативно малог салинитета (као и густине воде на већим дубинама. Слатка вода и морска вода мешају се само у горњих 100 до 150 метара, док се вода испод те границе (назване пиноклина) меша тек једном у хиљаду година. Због тога не долази до значајније размене плинова са површином, па органска материја у процесу труљења троши сав кисеоник. У овим условима, екстремофилни микроорганизми користе сулфат за оксидацију органске материје, при чему производе водоников сулфид и угљен-диоксид. Ова мешавина је изразито токсична (дуже излагање може бити смртоносно за људе), па се цели живот у мору налази у слоју од око 180 испод површине. Недостатак микроорганизама и кисеоника погодовао је очувању хиљаду година старих људских артефаката као што су корита бродова и остаци насеља.

Велике количине органске материје падају на дно мора па се акумулишу у седиментима са концентрацијом и до 20%. Ова врста седимената назива се сапропел.

Постоји консензус међу научницима око теорије да је Црно море пре последњег леденог доба било слатководно језеро (барем у горњим слојевима), и да је током леденог доба било знатно плиће. Али, развој Црног мора из језера у море је још увек предмет многих научних расправа.

Постоје разни сценарији плављење Црног мора и преображаја из језера у море. Вилијам Рајан и Валтер Питмен предложили су катастрофични модел, а неки други научници претпостављали су постепенији преображај.

Модели се разликују по различитим теоријама око нивоа воде у слатководном језеру у тренутку када је Средоземно море досегло висину при којој се могло прелити преко Дарданела и Босфора.

Са друге странем истраживање морског дна Егејског мора показује да је у 8. веку п. н. е. постојао јак прилив слатке воде из смера Црног мора.

Хидрологија

Црно море је маргинално море[9] и највеће водено тело на свету са меромиктичним сливом.[10] Дубинске воде се не мешају са горњим слојевима воде који примају кисеоник из атмосфере. Консеквентно, преко 90% дубинске водене масе Црног мора је аноксична вода.[11] Обрасци Црно морске циркулације су првенствено контролисани топографијом слива и флувијалним приливима, што доводи до снажно стратификоване вертикалне структуре. Услед ове ектремне стратификације, оно се класификује као слано клинасти естуар.

Црно море размењује воду једино са Медитеранским морем, тако да се сав прилив и одлив јавља у Босфору и Дарданелима. Прилив из Медитерана има виши салинитет и густину од одлива, чиме се ствара класична естуарна циркулација. То значи да се улив густе воде из Медитерана јавља на дну док се одлив мање слане Црно морске површинске воде у Мраморно море јавља у близини површине. Површинска вода је продукат речних прилива, и то чини Црно море позитивним морем. Нето прилив неслане воде ствара изливну запремину која је два пута већа од улива. Евапорација и преципитација су приближно једнаке са око 300 km3/a (72 cu mi/a).[9]

Услед ускости и плиткоће Босфора и Дарданелија (њихове респективне дубине су само 33 и 70 m), брзине уливних и одливних струја су високе и долази до знатног вертикалног смицања. Тиме се омогућава турбулентно мешање два слоја.[9] Површинска вода напушта Црно море са салинитетом од 17 и досеже Медитеран са салинтетом од 34 . Слично томе улив из Медитерана се мења од почетних 38,5 до салинитета од око 34 .[9]

Просечна површинска цирцулација је циклонска и вода циркулише око периметра Црног мора у виду сливног круга познатог као ободна струја. Она има максималну брзину од око 50–100 cm/s. Унутар ове струје постоје две мање циклонске струје, које заузимају источни и западни сектор слива.[9] Оне су добро формирани системи током зиме, а у лето и јесен се расипају у серију међусобно повезаних вртлога. Мезоскално деловање периферног протока постаје израженије током тих топлијих сезона и зависно је од међугодишње варијабилности.

Осим ободне струје постоје бројни квази-перманентни обалски вртлози, који се формирају услед подизања воде око обалских преграда и механизама „ветровитог склупчавања”. Јачина тих појава током дате године је контролисана сезонским атмосферским и речним варијацијама. Током пролећа се формира Батумски вртлог у јужноисточном углу мора.[12]

Испод површинских вода — од око 50–100 метерара — постоји халоклин који се зауставља на хладном интермедијерном слоју (енгл. ). Овај слој се састоји од хладних, сланих површинских вода, које су резултат локализованог атмосферског хлађења и смањеног речног прилива током зимских месеци. То је остатак мешовитог зимског површинског слоја.[9] Дно халоклинског слоја је обележено главним пикноклином на око 100—200 m (330—660 ft) и тај диспаритет густине је главни механизам изолације дубоке воде.

Испод пикноклина је дубинска водена маса, где салинитет достиже 22,3 , а температуре су око 8,9  °C.[9] Хидрохемијско окружење се мења из оксигенисаног у аноксично, пошто бактеријска декомпозиција потонуле биомасе користи сав слободан кисеоник. Слабо геотермално загревање и дуго време задржавања стварају веома дебео конвективни доњи слој.[12]

Хидрохемија

Услед присуства бескисеоничне дубинске воде органска материја, укључујући антропогене артифакте као што су трупови бродова, остају добро презервирани. Током периода високе површинске продуктивности, краткотрајно алгално цветање формира органски богате слојеве познате као сапропели. Научници су известили о годишњем фитопланктонском цветању које се може видети на многим НАСА снимцима региона.[13] Услед тих карактеристика Црно море је привукло пажњу научника у пољу поморска археологије, пошто су откривени трупових древних бродова у изузетно добром стању презервације, као што је византијска олупина Синоп Д, лоцирана у аноксичном слоју уз обалу Синопа у Турској.

Моделовање показује да би ослобађање облака водоник сулфида у случају астероидног удара у Црно море представљало опасност за здравље — или чак живот — људи који живе на обалама овог мора.[14]

Постоје изоловани извештаји од бакљама на Црном мору које се јављају током олуја са грмљавином, што је вероватно узроковано паљењем муњама запаљивог гаса који избија из морских дубина.[15]

Популација

Најпопуларнија урбана подручја дуж обале Црног мора


Истанбул

Одеса

# Град Држава Регион / Земља Популација (урбана)



Самсун

Констанца

1ИстанбулТурскаИстанбул14.324.240[16]
2ОдесаУкрајинаОдеса1.003.705
3СамсунТурскаСамсун535.401[17]
4КонстанцаРумунијаКостанца491.498[18]
5ВарнаБугарскаВарна474.076
6СевастопољУкрајинаопштина националног нивоа на полуострву Крим379.200
7СочиРусијаКраснодарска Покрајина343.334
8ТрапезумтТурскаТрапезумт305.231[19]
9НоворосијскРусијаКраснодарска Покрајина241.952
10БургасБугарскаБургас223.902[20]
11БатумиГрузијаАџарија190.405[21]

Референце

  1. „Socio-economic indicators for the countries of the Black Sea basin”. UNEP/GRID-Arendal Maps and Graphics Library. 2001. Архивирано из оригинала на датум 10. 2. 2011. Приступљено 11. 12. 2010.
  2. „Black Sea: Geography, Oceanography, Ecology - Basic Information”. Приступљено 5. 4. 2018.
  3. Surface Area—„Black Sea Geography”. University of Delaware College of Marine Studies. 2003. Приступљено 3. 4. 2014.
  4. Maximum Depth—„Europa – Gateway of the European Union Website”. Environment and Enlargement – The Black Sea: Facts and Figures. Архивирано из оригинала на датум 14. 11. 2008.
  5. „Unexpected changes in the oxic/anoxic interface in the Black Sea”. Nature Publishing Group. 338: 411—413. 30. 3. 1989. doi:10.1038/338411a0. Приступљено 2. 12. 2006.
  6. „Limits of Oceans and Seas, 3rd edition” (PDF). International Hydrographic Organization. 1953. Приступљено 7. 2. 2010.
  7. Öztürk, Özhan (2005). Karadeniz Ansiklopedik Sözlük. İstanbul: Heyamola Yayınları. стр. 617—620. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2012.
  8. Schmitt 1989, стр. 310-313.
  9. Descriptive Physical Oceanography. Talley, Pickard, Emery, Swift.
  10. „Meromictic”. Merriam-webster.com. Приступљено 14. 1. 2014.
  11. „Exploring Ancient Mysteries: A Black Sea Journey”. Ceoe.udel.edu. Приступљено 14. 1. 2014.
  12. Korotaev, G. (2003). „Seasonal, interannual, and mesoscale variability of the Black Sea upper layer circulation derived from altimeter data”. Journal of Geophysical Research. 108. Bibcode:2003JGRC..108.3122K. doi:10.1029/2002JC001508.
  13. Black Sea Becomes Turquoise Archived 2008-10-28 at the Wayback Machine earthobservatory.nasa.gov. Приступљено December 2, 2006.
  14. Schuiling, Roelof Dirk; Cathcart, Richard B.; Badescu, Viorel; Isvoranu, Dragos; Pelinovsky, Efim (2006). „Asteroid impact in the Black Sea. Death by drowning or asphyxiation?”. Natural Hazards. 40 (2): 327—338. doi:10.1007/s11069-006-0017-7.
  15. „Asteroid impact in the Black Sea: tsunami and toxic gas emission” (PDF). www.cosis.net.
  16. „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала на датум 25. 8. 2012. Приступљено 14. 1. 2014.
  17. „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2014. Приступљено 14. 1. 2014.
  18. Cât a crescut populația în principalele zone metropolitane ale țării în ultimele două decenii | Analize economice
  19. „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2014. Приступљено 14. 1. 2014.
  20. „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Приступљено 14. 1. 2014.
  21. „Batumi City Hall website”. Приступљено 10. 8. 2017.

Литература

  • Öztürk, Özhan (2005). Karadeniz Ansiklopedik Sözlük. İstanbul: Heyamola Yayınları. стр. 617—620. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2012.
  • Ghervas, Stella (2008). Lieux d'Europe. Mythes et limites. "Odessa et les confins de l'Europe: un éclairage historique", in Stella Ghervas et François Rosset (ed). Paris, Editions de la Maison des sciences de l'homme. ISBN 978-2-7351-1182-4.
  • Charles King. The Black Sea: A History. 2004.  978-0-19-924161-3.
  • William Ryan and Walter Pitman. Noah's Flood. 1999.  978-0-684-85920-0.
  • Ascherson, Neal (1996). Black Sea. (Vintage). ISBN 978-0-09-959371-3.
  • Schmitt, Rüdiger (1989). „BLACK SEA”. Encyclopaedia Iranica, Vol. IV, Fasc. 3. стр. 310—313.
  • Rüdiger Schmitt, "Considerations on the Name of the Black Sea", in: Hellas und der griechische Osten (Saarbrücken 1996). pp. 219–224
  • West, Stephanie (2003). ‘The Most Marvellous of All Seas’: the Greek Encounter with the Euxine. 50. Greece & Rome. стр. 151—167.
  • Dimitrov, Petko; Dimitrov, Dimitar (2004). THE BLACK SEA, THE FLOOD AND THE ANCIENT MYTHS. Varna. стр. 91. ISBN 978-954-579-335-6.
  • Dimitrov, D. (2010). Geology and Non-traditional resources of the Black Sea. LAP Lambert Academic Publishing. ISBN 978-3-8383-8639-3. 244p.

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.