Француски језик

Француски језик (фр. или ) је један од романских језика који се примарно користи у Француској, Белгији, Швајцарској, прекоморским територијама Француске, као и бившим колонијама Француске и Белгије, укључујући Квебек у Канади. Француски је службени језик у 29 земаља, већина којих су чланови Франкофоније (фран. La Francophonie), заједнице земаља француског говорног подручја. Он је говорни језик у Француској, јужној Белгији, западној Швајцарској, Монаку, провинцијама Квибек, Њу Брансвик, и деловима Манитобе и Онтарија у Канади, деловима САД у државама Луизијана, Мејн, Њу Хемпшир и Вермонт, Међу образованим класама у Северној и Западној Африци, Хаитима, Француској Полинезији и разним заједницама другде. Овај језик користи 110 милиона становника на Земљи као први језик, а укупно 190 милиона људи га користи у свакодневној комуникацији. Према демографским пројекцијама, пре свега због високог наталитета афричког франкофонског становништва. Француски језик је други језик по бројности на свету према броју људи који га уче (после енглеског језика).[2]

француски језик
langue française, français
Изговор[fʁɑ̃sɛ]
Говори се у29 држава
РегионФранцуска, Канада, Белгија, Швајцарска, Демократска Република Конго, Обала Слоноваче и још 46 земаља.
Број говорника
око 150 милиона (2017), више од 270 милиона укупно[1] (2014)
индоевропски
латиница (француска варијанта)
Званични статус
Службени језик у
29 држава
 Уједињене нације Међународни олимпијски комитет
 Европска унија
РегулишеФранцуска академија (l'Académie française)
Језички кодови
ИСО 639-1fr
ИСО 639-2fre (B)
fra (T)
ИСО 639-3fra
  Државе у којима је матерњи језик
  Државе у којима је административни језик
  Државе у којима је језик културе
  Регија у којима је мањински језик
Франкофонска Африка
  Државе које представљају део Франкофоније (укупно 410 мил. становника 2017)
  Државе које су понекад део Франкофоније
  Државе које нису франкофонске, али су чланице или посматрачи Међународне организације Франкофонија (OIF)

Француски језик је изведен из говорног латинског језика Римског царства, као што су и језици: Италијански, Португалски, Шпански, Румунски, Католански и други. Француски је еволуирао из Гало-романског, говорног латинског у Галији, и специфичније у Северног Галији. Његови најближи сродници су други романски језици — језици који се историјски говоре у северној Француској и у јужној Белгији, које је Француски у угавном заменуо. Француски је такође био под утицајем матерњих Келтских језика северне римске Галије, као што је Белгијска Галија и (Германски) Франачки језици пост-римских Франачких освајача. У данашње време, захваљујући француској прекоморкој експанзији, постоје бројни Креолски језици утемељени на француском језику, пре свега Хаићански креолски језик. Особа са француског говорног подручја се назива франкофон.

Према истраживању Еуропске комисије, Француски је четврти најшире коришћени матерњи језик у Европској унији.[2] Он је трећи по броју људи који га разумеју у ЕУ.[3] Услед француског и белгијског колонијализма почевши од 17. и 18. века, француски је уведен у нове територије Америка, Африке и Азије. Већина оних који га користе као други језик пребива у франкофонској Африци, посебно у Габону, Алжиру, Маурицијусу, Сенегалу и Обали Слоноваче.[4] Године 2007, процењивало се да постоји око 75 милиона особа којима је Француски матерњи језик;[5] и да укупно има 338 милиона људи који могу да га говоре. Према демографским пројекцијама које су произвели и , тотални број говорника француског ће бити апроксимативно 500 милиона године 2025. и 650 милиона до 2050 или 7% будуће светске популације.[6] У складу са овим предвиђањима, извештај који је 2014. издала огранизација процењује да 274 милиона људи говори француски, било као први или други језик.[7][8]

Француски има дугу историју као међународни језик трговине, дипломатије, књижевности и научних стандарда и он је званични језик многих међународних организација укључујући Уједињене нације, Европску унију, NATO, и . Године 2011, је проценио да је француски један од три највише коришћена пословна језика, након енглеског и кинеског.[9]

Од 1970. постоји међународна организација за сарадњу земаља у којима је француски званични, или важан језик у комуникацији и култури. Ова организација се зове „Франкофонија“.

Европа

Са 12% говорника међу ЕУ становништвом, француски је четврти највише заступљени матерњи језик у Европској унији, након немачког, енглеског и италијанског; он је такође трећи по свеукупној заступљености у Унији, након енглеског и немачког (33% ЕУ популације изјављује да зна да говори енглески, док 22% Европљана разуме немачки и 20% француски).[2][11]

По уставу Француске, француски је био службени језик републике од 1992[12] (мада га је уредба Вилер-Котре учинила мандаторним у правним документима 1539. године). Француска прописује коришћење француског у службеним владиним публикацијама, јавном образовању, изузев у специјалним случајевима (иако се те одредбе често игноришу), и правним уговорима; огласи морају да садрже превод страних речи.

У Белгији, француски је званични језик у Валонији (изузев дела Источних кантона, у којима се говори немачки) и један од два званична језика — упоредо са холандским — региона главног града Брисела, где га говори већина становништва често као примарни језик.[13]

Француски је један од четири службена језика Швајцарске (заједно са немачким, италијанским и романшким) и говори се у западном делу Швајцарске званом Романдија, у коме је Женева највећи град. Језичке поделе у Швајцарској се не подударају са политичким поделама и неки кантони имају билингуални статус, на пример градови попут Биел/Биенне или кантони, као што је Валаис-Фрибоург-Берне. Френцуски је матерњи језик за око 20% швајцарској становништва, а говори га 50,4 %[14] популације.

Историја

Сматра се да су Заклетве из Стразбура () из 842. први текст написан на протофранцуском.

Краљ Франсоа I је 1539. наредио да француски буде званични језик администрације и двора у Француској.

Кардинал Ришеље је 1634. основао Француску академију (), која се бавила „Унапређењем и заштитом француског језика“. Од седамнаестог века француски је постао европских племића, прво у централној, а у 18-ом и 19. веку источној Европи (Пољска, Русија, Румунија). У ово време Француска је постала колонијална сила, чиме је поставила основе за ширење француског језика ван Европе. Белгија, која је стекла независност 1830, такође је увела француски језик у своје колоније.

У 18. веку француски је постао главни језик у домену међународних односа и дипломатије (уместо латинског). Касније је стварањем колонијалног царства Велике Британије у 19. веку, и порастом моћи САД у 20. веку, ситуација промењена у корист енглеског језика.

Значај француског језика

Иако је тек трећи по броју говорника међу романским језицима (иза шпанког и португалског), француски језик је и даље геополитички гледано најважнији романски језик. И док је још у 19. веку (и на почетку 20. века) уживао статус главног светског језика, током 20. века француски је драстично изгубио на важности, до те мере да се каткада (неутемељено) сводити само на језик културе и дипломације.

Међутим, оснивањем и деловањем Међународне организације Франкофонија () (краће: Франкофонија), свестраном сурадњом Француске и Белгије с бившим колонијама, промовисањем францускога у свету, те пре свега брзим демографским растом великог броја земаља чланица Франкофоније и описмењивањем становништва у истима (претежно онима смештенима у Африци) тренд стагнације француског је заустављен, па се у последњих пар деценија могу приметити посве друкчија кретања.

Према најновијим подацима француски језик учи 89 634 000 људи у свету (пораст од готово 10% у 7 година - од задњег истраживања 1998.), што га чини другим највише ученим светским језиком (одмах након енглеског). Од тога броја 37,26% се односи на субсахарску Африку, 30,9% на Европу, 20,1% на Северну Африку и Блиски Исток, 9,47% на Северну и Јужну Америку, а 2,25% на Азију (без Блиског Истока) и Океанију.

Као службени језик: Белгија (4.000,000; 1987); Бенин (16,700; 1993); Буркина Фасо; Бурунди (2,200; 2004); Камерун; Канада (6.700,000; 2001); Средњоафричка Република (9,000; 1996); Чад (3,000; 1993); Комори (1,700; 1993); Конго (28,000; 1993); Обала Слоноваче (17,500; 1988); Демократска Република Конго; Џибути (10,200; 2006); Екваторијална Гвинеја; Француска Полинезија (25,700; 2000); Габон (37,500; 1993); Гваделуп (7,300; 2004); Гвинеја; Хаити (600; 2004); Индија (12,000); Либанон (16,600; 2004); Мадагаскар (18,000; 1993); Мали (9,000; 1993); Маурицијус (37,000); Мајот (2,450; 1993); Монако (17,400; 1988); Нова Каледонија (53,400; 1987); Нигер (6,000; 1993); Реинион (2,400; 1993); Руанда (2,300; 2004); Сен Пјер и Микелон (5,110; 1967); Сенегал (20,000; 2006); Сејшели (980; 1971); Швајцарска (1.490,000; 2000); Того (3,000; 1993); Вануату (6,300; 1995).
као национални говори се у: Француска (53,200,000; 2005); Андора (2,400; 1986); Француска Гијана; Луксембург (13,100; 1993); Мартиник (9,000; 2004); Валис и Футуна (120; 1993).
Остало: Алжир (111,000; 1993); Камбоџа; Италија (100,000; 1987. регионално службени); Тунис (11,000; 1993); Уједињено Краљевство (14,000; . Службен на Каналским острвима); САД (1.640,000; 2000).[15]

Карактеристике

Француски језик је веома далеко од фонетских правила читања и писања. Завршни сугласник у речима се никад не изговара. Слова n и m се понекад не изговарају. Француски се чита „течно“, што значи да се завршни сугласници често спајају са наредном речи. У писању се користи пет врста акцента: акут ´, грав `, циркумфлекс ˆ, умлаут или трема ¨, и цедиља ¸.

Француски језик разликује десет глаголских времена: 5 простих и 5 сложених.

Проста су: садашње време (), имперфект (), футур (), презент субјунктив () и садашњи кондиционал ().

Сложена су: сложени перфекат (), плусквамперфект (), футур перфекат (), имперфекат субјунктив () и прошли кондиционал ().

Француски разликује учтиво ословљавање од пријатељског. За учтиво обраћање користи се друго лице множине (). Изгубио је деклинацију која је постојала у латинском језику. Француски језик разликује два граматичка рода.

Врсте речи или су традиционално подељене у две групе: промењиве (именица, придев, глагол, заменица и члан) и непромјењиве (прилог, предлог, везник, узвик)

Падеж или у француском језику су истоветни падежима у нашем језику. Разлика је у томе што француска деклинација није морфолошки развијена те се због тога, за изрицање различитих падежа, француски језик служи предлозима, на пример: Н. - Г. . Морфолошка опозиција јавља се приликом формирања множине: Н. једнина - Н. множина

Бројеви или не постоје као засебна граматичка категорија него чине део придева те се обично називају .

Глаголска времена. Француски разликује четири начина, а сваки начин изриче неколико времена:

a) индикатив - , , , , , , и
b) субјунктив - , импарфаит,
c) кондиционал -
d) императив -

Глаголска стања: актив, пасив

Партиципи: садашњи, прошли

Род именица: мушки (), женски ()

Помоћни глаголи: (имати), (бити)

Начини: индикатив (), субјунктив (), кондиционал () и императив ()

Преглед фонетике

Самогласници

  • (у принципу е с квачицом (осим ))
  • = (исто као и е, само су мало уста развученија, може се читати исто као и е)
  • (на крају речи, нпр. i се изговарају
  • = (или фућкајуће и), каже се и, само се скупе усне у круг као да ће се рећи у
  • = (или мукло е), енглеско е у
  • (без икакве квачице, осим кад је прво слово у речи, тад се чита нормално),
  • = (или мукло ). Глас сличан нашем полугласу , када је неко збуњен, кад се не зна што је неко рекао, (нпр.

и имају 2 верзије отворенију и затворенију, али се на то мање-више не обраћа нека пажња.

Назали

Назали у француском су самогласници који се састоје од комбинације неког самогласника +н или м, с тиме да ти се н (или м) прочита тихо, или да се скоро уопће не чита.

  • назално (чита се а с заобљеним уснама + тихо н) =
  • ( + тихо н) = (уопштено неки самогласник (или чак ништа )

Разлика између назалног и је нестала у говорном француском, тако да се обоје могу поједноставити као а + тихо н.

  • (о + тихо н) =
  • (о с развученим устима + тихо н) =

Разлика између и је да су код првог усне заокружене, као код правог о, а код другог развучене као у а, али у брзом говору се то неће опазити.

Ако је случајно н или м дупло нпр. онда глас није назал и чита се нормално . Ако иза или постоји други самогласник, глас није назал и чита се нормално нпр. . Глаголи у трећем лицу презента добијају наставак , који се уопће не чита (изузетак).

Специјалне комбинације

  • = + самогласник (нпр.
  • = (нпр. )
  • = (нпр. )
  • = (нпр. )

Комбинација се чита као , дакле еј. Опћенито је као 2 и (али то некада не дође до изражаја). Ако су на самогласнику 2 тачкице, комбинација самогласника се не чита, већ се читају одвојено, нпр.

Сугласници

  • [ш] =
  • [к] = (увек осим испред )
  • [г] = (увек осим испред )
  • [њ] =
  • [р] (мало се другачије изговара, вуче на ) =
  • [ф] =
  • [с] = са цедилом (квачицом испод слова), испред
  • [з] = између самогласника,
  • [ж] = испред

Дупла слова се читају као и да је само једно написано.

Специјалне комбинације

  • (нпр. [шандај], [врмеј], [грисај], [вјејард], [версај], [солеј])
  • између самогласника
  • (нпр. )
  • (мање-више)
  • (међу самогласницима) нпр.
  • (некад)

На крају речи која има више од једног слога задњи сугласник (осим ако није (енглеско ) се не чита. Ако следећа реч почиње са самогласником (или са ) неки се сугласници онда додају тој речи, а речи се спајају, нпр. .

Гласови на крају речи читају се као

__SUB_LEVEL_SECTION_6__

Позајмице

Процењује се да најмање 13% француског језика чине позајмице (око 4.200 речи). 1.054 речи су из енглеског језика, 707 из италијанског, 550 из старонемачког, 481 из старих галороманских језика, 215 из арапског, 164 из немачког, 160 из келтског, 159 из шпанског, 153 из холандског, 112 из персијског и санскрта, 101 из разних индијанских језика, 89 из разних азијских језика, 56 из разних афроазијских језика, 55 из разних славенских и балтичких језика и 144 из разних других језика.

Дијалекти

Француски језик је богат локалним дијалектима, који се називају и патоа. Они се у основи деле на северне (, ближе стандардном језику), јужне (, под утицајем окситанског језика), и франко-провансалске ().

Етимологија

Већина речи у француском потиче из латинског језика или је изведена из грчко-латинских основа речи. Многе речи имају дублете тако да је једна верзија из латинског, а друга је народна. Пример за то су многе именице и изведени придеви, као: , и слично.

Француски је преузео многе речи из енглеског, италијанског, других романских језика, немачког, арапског, итд. Процењује се да је 13% речника (неких 4.200 речи) страног порекла у фонду од 35.000 речи.

У француском, често се креирају неологизми који замењују, углавном енглеске, позајмљенице. На пример, „баладер“ () замењује енглеске речи „вокмен“ и „дискмен“ (, ).

__SUB_LEVEL_SECTION_15__

Регионални француски

Регионални француски представља речник и изразе који се користе у појединим регионима француског језичког подручја, али не припадају званичним речницима француског, нити се користе на целом говорном подучју.

__SUB_LEVEL_SECTION_-1__

Европа

  • Белгијски француски
  • Валдостенски (француски језик Аосте)
  • Јужни француски
  • Метрополитански француски
  • Џерзи француски
  • Швајцарски француски

Африка

  • Афрички француски
    • Магреб француски

Америка

  • Кајунски француски
  • Канадски француски
    • Акадијански француски
    • Квебечки француски

Азија

  • Левантински француски
  • Француски језик југоисточне Азије
    • Вијетнамски француски
    • Камбоџански француски
    • Лао француски

Океанија

  • Новокаледонијски француски
  • Пацифички француски

Изведени језици

  • Антилски креолски
  • Хаити креолски
  • Ланк-Патуа (, Бразил)
  • Маурицијски креолски
  • Мичиф језик (централна Канада)
  • Луизијана креолски (Луизијана, САД)
  • Реунионски креолски
  • Сејшелски креолски
  • Тај Бои (Tây Bồi, Вијетнам)
__SUB_LEVEL_SECTION_-2__

Пример текста

Члан 1 Универзалне декларације о људским правима

Види још

  • Списак земаља у којима се говори француски
  • Транскрипција са француског језика

Референце

  1. „The status of French in the world”. Приступљено 23. 4. 2015.
  2. Commission, European (2012), „Europeans and their Languages” (PDF), Special Eurobarometer 386, Europa, стр. 5, Приступљено 7. 9. 2014
  3. Frequently Asked Questions Архивирано на сајту (фебруар 5, 2016) (на језику: енглески) – European Commission
  4. (на језику: француски)
  5. Nationalencyklopedin "Världens 100 största språk 2007" The World's 100 Largest Languages in 2007
  6. „Agora: La francophonie de demain”. Приступљено 13. 6. 2011.
  7. Rise in French speakers since 2010 a boost for France: report, Reuters, November 5th, 2014
  8. The French language worldwide, 2014 report by La Francophonie released on the 5th of November, 2014
  9. Mandarin Chinese Most Useful Business Language After English John Lauerman, Aug 30, 2011, Bloomberg News
  10. EUROPA, data for EU25, published before 2007 enlargement.
  11. (на језику: француски)
  12. Van Parijs, Philippe. „Belgium's new linguistic challenge” (pdf). KVS Express (supplement to newspaper De Morgen) March–April 2006. republished by the Belgian Federal Government Service (ministry) of Economy – Directorate–general Statistics Belgium: 34—36. Приступљено 5. 5. 2007.
  13. Le français et les langues ... – Google Books. Books.google.com. 2007. ISBN 978-2-87747-881-6. Приступљено 10. 9. 2010.
  14. Ethnologue (16th)

Литература

  • {{Cite book|ref=harv|author = -{Nadeau, Jen-Benoît, and Julie Barlow | title = The Story of French| location = First U.S. ed. New York| publisher = St. Martin's Press.}|year=2006|isbn=978-0-312-34183-1|pages=}}
  • 2008
  • 2006
  • 2004
  • 2007
  • 1993
  • 1993
  • 1994
  • 2010
  • 2013
  • Antes, Theresa (2007). Analyse linguistique de la langue française. Yale University Press. ISBN 978-0-300-10944-3.
  • Günter Holtus, Michael Metzeltin, Christian Schmitt (Hrsg.): Lexikon der Romanistischen Linguistik. 12 Bände. Niemeyer, Tübingen 1988–2005; Band V,1: Französisch.. 1990.  978-3-484-50235-2.
  • Huchon, Mireille (2002). Histoire de la langue française. Le livre de poche. ISBN 978-2-253-90542-4.
  • Ingo Kolboom, Thomas Kotschi (Hgg.): Handbuch Französisch: Sprache - Literatur - Kultur - Gesellschaft: Für Studium, Lehre, Praxis. Erich Schmidt Verlag.2008.  978-3-503-09830-9.
__SUB_LEVEL_SECTION_26__

Спољашње везе

__SUB_LEVEL_SECTION_28__
This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.