Фашизам

Фашизам је државно уређење радикалног ауторитативног национализма који карактерише моћ диктатора, насилна контрола опозиције и контрола индустрије и трговине. Фашизам се противи комунизму, конзервативизму, демократији, индивидуализму, либерализму, материјализму, пацифизму и политичком плурализму.[1][2][3][4][5][6][7][8][9][10] Назив потиче од италијанске речи fascio – свежањ прућа са секиром у средини, симбол власти у Римском царству. Фашизам је генерички појам који означава идеологије, политичке покрете и организације као и владавинске покрете који су по својој функцији, те методама политичког деловања сродни италијанском фашизму. Посебно се користи као синоним са изразом нацизам.

Фашизам је име добио по покрету кога је у Италији основао Бенито Мусолини и који је био на власти до 1922. до 1943. године. Фашизам је послужио као инспирација за многе друге покрете у Европи и свету пре Другог светског рата, од којих је најпознатији националсоцијализам који је владао Немачком од 1933. до 1945. године. Фашистички режими и покрети су се разликовали од земље до земље, али им је заједничка било стављање државе изнад појединца и његових права, политички систем изграђен око једне странке и једног вође, те корпоративни економски систем коме је циљ био постићи хармонију између различитих друштвених класа.

Фашизам се често описује као екстремни облик национализма, с обзиром да су већина држава у којима се појавио биле националне државе. У вишеетничким срединама се фашизам често манифестирао кроз етничку, расну и верску нетолеранцију, чији је крајњи израз био Холокауст. Права појединца у фашизму су скроз укинута, а насиље је било институционализирано као оруђе унутрашње, па и спољашње политике. Била је дозвољена само једна странка, а слобода штампе и изражавања нису постојале.

У науци фашизам није једнозначно одређен. Посебно историчари наглашавају разлике између покрета у појединим државама и појединим владајућим фашистичким порецима, оспоравају аналитичку исправност појма фашизам. Фашизам, насупрот либералистичком индивидуализму и социјалистичком интернационализму, заговара успостављање заједнице као услова и облика превладавања кризе.

Заједница је јединствена, органски рашчлањена држава (италијански фашизам) или јединство гарантовано крвљу и земљом (немачки фашизам). Јединство заједнице је услов социјалног, политичког и економског препорода. Борба је природни начин опстанка човека. Јединство нације се успоставља крвном чистотом исте. Све разлике (културне, верске, политичке и сл.) треба укинути јер оне доводе у питање темеље заједништва. Терор је легитимно средство за успостављање уједначавања.

Фашизам је нестао са историјске сцене с крајем Другог светског рата, иако су и после настајали режими с одређеним примесама фашизма. Фашизам се данас углавном користи као пејоративан термин којим се неки режим, институција или појединац описује као неоправдано репресиван.

Израз фашизам

Израз фашизам (итал. ) су почетком 1920-их популаризирали Муссолини и неохегелијански филозоф Ђовани Ђентиле. Он долази од италијанске речи , која дословно значи "сноп", а у пренесеном смислу "савез". Та реч потиче од латинске речи , која је у Старом Риму означавала сноп прућа са секиром кога су ликтори користили за извршење телесних казни за преступнике, односно као симбол државне власти. Фашисти су преузели ту симболику, наглашавајући надмоћ државе над појединцем, али и нужност националног заједништва, инсистирајући на алегорији о снопу који се не може разбити за разлику од једног прута. је касније преузет и као симбол фашистичког покрета, који се као такав самодефинирао кроз организацију ' (Борбени савези) и кроз Фашистички манифест.

Дефиниције

Историчари, политолози, и други научници су дуго расправљали о правој природи фашизма.[11] Свака интерпретација фашизма је дистинктна, те постоји мноштво дефиниција прешироких или преуских.[12][13]

Једна заједничка дефиниција термина има фокус на три концепта: фашистичке негације (анти-либерализам, анти-комунизам и анти-конзерватизам); натионалистички диктаторски циљеви креирања регулисане економске структуре ради трансформисања друштвених односа унутар модерне, самоопредељене културе; и политичке естетике романтичног симболизма, масовне мобилизације, позитивног погледа на насиље, и промоцију мушкости, младости и харизматичног лидерства.[14][15][16] Према многим научницима, фашизам - посебно када на власти - историјски је нападао комунизам, конзерватизам и парламентарни либерализам, привлачећи подршку, пре свега, од крајње деснице.[17]

Роџер Грифин описије фашизам као „род политичке идеологије чије митско језгро у својим различитим пермутацијама је палингенетичка форма популистичког ултранационализма“.[18] Грифин наводи да идеологија има три основне компоненте: "() мит препорода, () популистички ултранационализам и () мит о декаденцији".[19] Фашизам је „истински револуционарна транскласна форма антилибералог, и у крајњем смислу, антиконзервативног национализма“ изграђеног на комплексном опсегу теоретских и културних утицаја. Он разликује међуратни период у коме се манифестовао у елитним мада популистичким политикама „наоружане партије“ која се супротстављаја социјализму и либерализму и обећава радикалне политике да би спасла нацију од декаденције.[20]

Роберт Пакстон сматра да је фашизам „форма политичког опхођења означеног опресивним преокупацијом са распадом друштва, понижавањем, или стварањем жртава, праћеног настанком компензационих култовима јединства, енергије и чистоте, у коме на маси базирана партија оданих националистичких милитаната, делујући уз нераду али ефективну сарадњу традиционалних елита, одбацује демократске слободе и спроводи, уз искупно насиље и без етичких или законских ограничења, циљеве унутрашњег чишћења и спољашње експанзије.“[3]

Умберто Еко,[21] Кевин Пасмор,[22] Џон Вајс,[23] Ијан Адамс,[24] и Мојра Грант,[25] помињу расизам (укључујући антисемитизам) као карактеристичну компоненту фашизма; e.g. како је фашистички диктатор Хитлер идеализовао немачко друштво као рационално уједињену и хијерархијски организовану конструкцију. Фашистички филозофи варирају по виду примене, али остају препознатљиви по теоретској истоветности. Сви традиционално падају у далеки десни сектор било ког политичког спектра, катализованог погођеним класним идентитетом у смислу конвенционалних друштвених неједнакости.[26]

Џон Лукас, мађарско-амерички историчар и особа која је преживела холокауст, тврди да не постоји таква ствар као што је генерички фашизам. Он тврди да су национални социјализам и комунизам есенцијално манифестације популизма и да су државе попут Национално социјалистеичке Немачке и Фашистичке Италије у већој мери различите него сличне.[27]

Позиција у политичком спектру

Фашизам је био под утицајем левице и деснице, конзервативаца и антиконзервативаца, националиста и супранационалиста, рационалних и антирационалних покрета.[28] Бројни историчари сматрају фашизам било револуционарном центристичком доктрином, као доктрином која повезује филозофије левице и деснице, или као обе те ствари.[29][30] Фашизам су основали током Првог светског рата италијански национални синдикалисти који су се ослањали на политичким погледима левог или десног крила.

Неки научници сматрају да је фашизам десничарски због његовог социјалног конзерватизма и његових ауторитарних средстава за супротстављање егалитаризму.[31][32] Родерик Стакелберг ставља фашизам, укључујући нацизам, за који он наводи да је „радикална варијанта фашизма“, на политичку десницу, објашњавајући да, „Што више особа сматра апсолутну једнакост међу свим људима пожељним стањем, то ће више он или она бити на левој страни идеолошког спектра. Што више особа сматра неједнакост неизбежном или чак пожељном, то ће више он или она бити на десној страни.“[33]

Италијански фашизам је гравитирао на десно током раних 1920-их.[34][35] Главни елемент фашистичке идеологије који је сматра да је крајње десничарски је његов прокламовани циљ да промовише права наводно супериорних народа да доминирају, и да истовремено чисти друштво од наводно инфериорних елемената.[36]

Симболи

Фашизам своје име и симболе води из културе и традиције Римског царства. У Старом Риму је постојао обичај да док војска маршира један војник носи испружен свежањ прућа () у који је забијена секира. Иначе, римски ликтори су такође носили тај свежањ. Значење овог симбола је следеће: један прут/појединац је слаб и безначајан, али ако је везан у сноп/заједницу са осталим прутовима/појединцима, онда сноп/заједница постаје несаломив. Такође, сноп је много јачи него сам збир прутова. Секира у снопу такође има прилично јасно значење. Она делује као да уједињује прутове у тај сноп и ако неки од прутова/појединац „штрчи“ односно ако је неки појединац „неподобан“, секира/државна власт је ту да га „поткрати"/елиминише.

Често позивање на традицију Римског царства срећемо и у фашизму сродној идеологији - нацизму. Један такав пример је нацистички поздрав са десном руком подигнутом под углом од 45°. Ово је некада био римски војнички поздрав (Римљани су при том поздрављали са , а не са ). Фасцинираност римском традицијом међу идеолозима тоталитарних идеологија може се донекле објаснити моћу Римског царства коју су фашизам и нацизам покушали да евоцирају, као и снагом римске државе коју су они покушавали да достигну.

Заједничке карактеристике фашистичких покрета

Постоји неслагање између историчара и академика политичких наука око природе фашизма. Неки академици гледају на фашизам као друштвено радикални покрет са идеолошком позадином у јакобинцима Француске револуције, док га други сматрају екстремним обликом конзервативизма који се инспирише у силовитом реакционизму 19. века против идеја просветитељства. Једни га сматрају дубоко ирационалним, док су други импресионирани рационалношћу са којом је служио материјалним интересима оних који су га подржавали. Неки покушавају да објасне фашизам као израз ирационалне мржње и фрустрација, док други стављају акценат на рационалне начине искоришћавања мржње и фрустрација с циљем достизања професионалних или класних предности. На крају, док једни сматрају да је фашизам резултат тежње за културолошком и националном регенерацијом преко стварања „новог човека“, други га сматрају рекацијом на комунистичку револуцију с почетка 20. века, и инсистирају на друштвеном сукобу између левичарских и десничарских идеја и схватања живота.

Један од разлога неслагања међу академицима је чињеница да су два велика историјска фашистичка режима, Мусолинијева Италија и Хитлерова Немачка, различити у многим аспектима. У Италији, антисемитизам је званично одбачен прије 1934. године и тек 1938. Мусолини прихвата и уводи серију антисемитских мера у циљу јачања војног савезништва са Хитлером. Такође, многи академици који студирају фашизам и фашистичке покрете у различитим државама, уносе у своје студије различите политичке и култоролошке намере, које као последицу имају различит степен важности који придају једном или другом аспекту фашистичке идеологије и праксе. Секуларни либерали, на пример, инсистирају на религиозним коренима фашизма, насупрот томе, римокатолички академици налазе у њему секуларне корене, а социјалистички конзервативци инсистирају на његовим социјалистичким и популистичким аспектима, док социјални радикали налазе у фашизму апологију капитализма и елитизма.

Због ових и других разлога, не постоји универзално прихваћена дефиниција фашизма. Ипак, могуће је идентификовати већи број општих карактеристика које су делили фашистички покрети настали у периоду од 1922. до 1945. године.

Однос према марксизму

Фашисти од самог почетка нису скривали своју мржњу према марксистима било које врсте. Обећавали су својим следбеницима одлучнију борбу против марксиста, него што су то чиниле партије које су заговарале људско право на различитост мишљења и идеја. Мусолини је стекао репутацију као ефикасан фашиста када је послао дивизије Црнокошуљаша, наоружаних до зуба, против италијаснких радника и сељака у штрајку због ниских примања између 1920. и 1921. године.

Слављење младости као квалитета фашистичке идеологије

Фашисти су славили младост због физичке снаге и због идеализма младих и њихове спремности на саможртвовање, односно квалитета које по речима многих фашистичких идеолога, не поседују средовечни и старији људи. Тиме су представили своја идеолошка стремљења у генерацијским оквирима. Млади Гебелс је једном изјавио: „Старији неће да прихвате да уопште постојимо. У крајњем случају они бране своју моћ и власт. Али једног дана они ће пасти. Младост мора победити.“ Де Жовенел је описао фашизам као „револуцију тела“ која одражава стремљење младих ка дисциплини, напорном раду, борби и храбрости.

Пошто су концетрисали своју идеолошку пропаганду на младе људе, фашистичке партије су имале млађе чланове од других десничарских партија. Лидери нацистичке партије, на пример, били су релативно млади, а млађи официри немачке војске су брже приступали нацистичкој партији него они старији. Примо де Ривера у Шпанији, имао је само 30 година када је основао фаланхистички покрет и 1936. године 60 до 70 % његових следбеника имали су мање од 21 годину.

Види још

Референце

  1. name="eatwellhist">Eatwell 1996
  2. Griffin 1991
  3. Paxton, . . . ISBN 978-1400033911.
  4. Payne, . . . ISBN 978-0299148744.
  5. Nolte, . . .
  6. Fritzsche, . . . ISBN 978-0195057805.
  7. „”. . 8. 1. 2008.
  8. Roger Griffin, The palingenetic core of generic fascist ideology Архивирано на сајту (септембар 10, 2008) (на језику: енглески), Поглавље објављено у (Говори о фашизму у смислу посматрања међународног социјализма као претње.)
  9. Chaurasia 2003, стр. 87.
  10. Welch 1999, стр. 57.
  11. Gregor, A. James (2002). Phoenix: Fascism in Our Time. Transaction Publishers. ISBN 978-0-7658-0855-4.
  12. Payne, Stanley G. (1983). Fascism, Comparison and Definition. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-08064-8.
  13. Griffiths, Richard (2000). An Intelligent Person's Guide to Fascism. Duckworth. ISBN 978-0-7156-2918-5.
  14. Griffin, Roger and Matthew Feldman Fascism: Critical Concepts in Political Science. 2004. стр. 420-21. Taylor and Francis.
  15. Kallis, Aristotle, ed. (2003). The Fascism Reader, London: Routledge. pp. 84–85.
  16. Renton, David. Fascism: Theory and Practice. pp. 21, London: Pluto Press, 1999.
  17. Laqueuer, 1996 pp. 223; Eatwell, Fascism: A History. (1996). pp. 39.; Griffin, 1991, (2000). pp. 185.–201; Weber, [1964] (1982). pp. 8.; Payne (1995), Fritzsche (1990), Laclau (1977), and Reich (1970).
  18. Griffin 1991, стр. 27.
  19. Griffin 1991, стр. 201.
  20. Roger Griffin, The palingenetic core of generic fascist ideology Архивирано на сајту (септембар 10, 2008) (на језику: енглески), Chapter published in Alessandro Campi (ed.), Che cos'è il fascismo? Interpretazioni e prospettive di ricerche, Ideazione editrice, Roma, (2003). pp. 97.–122.
  21. Umberto Eco: Eternal Fascism, The New York Review of Books, 22 June 1995 Archived 2005-11-29 at the Library of Congress Web Archives, archive
  22. Passmore, Kevin,Fascism: A Very Short Introduction (Oxford University Press) (2002). pp. 31.
  23. John Weiss, "The Fascist Tradition: Radical Right-Wing Extremism in Modern Europe", Harper & Row, 1967.
  24. Ian Adams, "Political Ideology Today", (1993).
  25. Moyra Grant, quoted in "Key Ideas in Politics" (2003) by Nelson Thornes.
  26. Lukacs, John The Hitler of History New York: Vintage Books, 1997, 1998 pp. 118.
  27. Griffin, Roger: "The Palingenetic Core of Fascism", Che cos'è il fascismo? Interpretazioni e prospettive di ricerche, Ideazione editrice, Rome, 2003 AH.Brookes.ac.uk Архивирано на сајту (мај 14, 2011) (на језику: енглески)
  28. Stackelberg, Roderick Hitler's Germany, Routeledge, (1999). pp. 3.–5.
  29. Eatwell 2003, стр. 71–80.
  30. Davies 2002, стр. 126–27
  31. Zafirovski 2008, стр. 137–38
  32. Stackelberg, Roderick Hitler's Germany, Routledge, (1999). pp. 4.–6
  33. Sternhell, Zeev, Mario Sznajder and Maia Ashéri, The Birth of Fascist Ideology: From Cultural Rebellion to Political Revolution (Princeton University Press) (1994). pp. 161.
  34. Borsella, Cristogianni and Adolph Caso. Fascist Italy: A Concise Historical Narrative (Wellesley, Massachusetts: Branden Books) (2007). pp. 76.
  35. Oliver H. Woshinsky. Explaining Politics: Culture, Institutions, and Political Behavior. Oxon, England; New York, New York: Routledge, (2008). pp. 156.

Литература

.

  • Gentile, Giovanni. 1932. The Doctrine of Fascism. Enciclopedia Italiana.
  • de Oliveira Salazar, António. 1939. Doctrine and Action: Internal and Foreign Policy of the New Portugal, 1928–1939. Faber and Faber.
  • Mosley, Sir Oswald. 1968. My Life. Nelson Publications.
  • de Rivera, José Antonio Primo. 1971. Textos de Doctrina Politica. Madrid.
  • Mussolini, Benito (1998). My Rise And Fall. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80864-7.
  • Ciano, Galezzo (2001). The Ciano Diaries, 1939–1943. Simon Publications. ISBN 978-1-931313-74-2.
  • Mussolini, Benito. (2006). My Autobiography: With "The Political and Social Doctrine of Fascism". Dover Publications. ISBN 978-0-486-44777-3.

.

  • Blamires, Cyprian. World fascism: a historical encyclopedia, Volume 1. Santa Barbara, California: ABC-CLIO, Inc., 2006.
  • Costa Pinto, Antonio, ed. Rethinking the Nature of Fascism: Comparative Perspectives (Palgrave Macmillan; 2011) 287 pages
  • Evans, Richard J, The Third Reich in Power: 1933–1939, The Penguin Press HC, 2005
  • De Felice, Renzo. (1976). Fascism: An Informal Introduction to Its Theory and Practice. Transaction Books. ISBN 978-0-87855-619-9. Спољашња веза у |title= (помоћ)
  • De Felice, Renzo. (1977). Interpretations of Fascism. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-45962-5. Спољашња веза у |title= (помоћ)
  • Kitsikis, Dimitri (2005). Pour une étude scientifique du fascisme. Ars Magna Editions. ISBN 978-2-912164-11-7.
  • Kitsikis, Dimitri. (2006). Jean-Jacques Rousseau et les origines françaises du fascisme. Ars Magna Editions. ISBN 978-2-912164-46-9.
  • Ben-Amí, Shlomó (1983). Fascism from above: the dictatorship of Primo de Rivera in Spain, 1923-1930. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-822596-6.
  • Vatikiotis, Panayiotis J. (1988). Popular Autocracy in Greece, 1936–1941: A Political Biography of General Ioannis Metaxas. Routledge. ISBN 978-0-7146-4869-9. Спољашња веза у |title= (помоћ)
  • Costa Pinto, António. (1995). Salazar's Dictatorship and European Fascism: Problems of Interpretation. Social Science Monographs. ISBN 978-0-88033-968-1. Спољашња веза у |title= (помоћ)
  • Golomb, Jacob; Wistrich, Robert S. 2002. Nietzsche, godfather of fascism?: on the uses and abuses of a philosophy. Princeton, New Jersey. Princeton University Press.
  • Griffiths, Richard. (2001). An Intelligent Person's Guide to Fascism. Duckworth. ISBN 978-0-7156-2918-5. Спољашња веза у |title= (помоћ)
  • Gregor, Anthony James. (1979). Young Mussolini and the intellectual origins of fascism. Berkeley and Los Angeles, California, US; London, England: University of California Press. ISBN 978-0-520-03799-1.
  • Lewis, Paul H. (2002). Latin Fascist Elites: The Mussolini, Franco, and Salazar Regimes. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-97880-8. Спољашња веза у |title= (помоћ)
  • Reich, Wilhelm. 1970. The Mass Psychology of Fascism. New York: Farrar, Straus & Giroux.
  • Richman, Sheldon (2008). Fascism. The Concise Encyclopedia of Economics (2nd изд.). Library of Economics and Liberty. ISBN 978-0865976658. OCLC 237794267.
  • Seldes, George. 1935. Sawdust Caesar: The Untold History of Mussolini and Fascism. New York and London: Harper and Brothers.
  • Seldes, George (2009). Facts and Fascism. New York: In Fact. стр. 288. ISBN 978-0-930852-43-6.
  • Sohn-Rethel, Alfred Economy and Class Structure of German Fascism, London, CSE Bks. 1978.  978-0-906336-00-7.
  • Kallis, Aristotle A., "To Expand or Not to Expand? Territory, Generic Fascism and the Quest for an 'Ideal Fatherland'" Journal of Contemporary History, Vol. 38, No. 2. (Apr. ). (2003). pp. 237.–60.
  • Griffin, Roger. 2000. "Revolution from the Right: Fascism," chapter in David Parker (ed.) Revolutions and the Revolutionary Tradition in the West 1560–1991, Routledge, London.
  • Laqueur, Walter (1997). Fascism: Past, Present, Future. New York: Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511793-6.
  • Sauer, Wolfgang "National Socialism: totalitarianism or fascism?" pp. 404–24 from The American Historical Review, Volume 73, Issue #2, December 1967.
  • [[Zeev Sternhell with Mario Sznajder and Maia Asheri. [1989] 1994|Sternhell, Zeev]] (2006). The Birth of Fascist Ideology, From Cultural Rebellion to Political Revolution. Trans. David Maisei. Princeton, NJ: Princeton University Press. + Baker, David. "The political economy of fascism: Myth or reality, or myth and reality?" New Political Economy, Volume 11, Issue 2 June. стр. 227—50. Проверите вредност параметра |author-link1= (помоћ).
  • Baker, David. "The political economy of fascism: Myth or reality, or myth and reality?" New Political Economy, Volume 11, Issue 2 June (2006). pp. 227.–50
  • Weber, Eugen. [1964] 1985. Varieties of Fascism: Doctrines of Revolution in the Twentieth Century, New York: Van Nostrand Reinhold Company, (Contains chapters on fascist movements in different countries.)
  • Gentile, Emilio (2005). The Origins of Fascist Ideology, 1918–1925: The First Complete Study of the Origins of Italian Fascism. New York: Enigma Books. ISBN 978-1-929631-18-6.
  • De Grand, Alexander J. Routledge, 2004. Fascist Italy and Nazi Germany: the 'fascist' style of rule
  • Caplan, Bryan (2008). „Fascism”. Ур.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE; Cato Institute. стр. 166—68. ISBN 978-1-4129-6580-4. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n103.

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.