Тиберије II Константин

Тиберије II Константин (рођ. око 540. — умро 582. год.) је био источноримски (византијски) цар од 574. до 582. године, прво као савладар (цезар) душевно болесног Јустина II (574—578), а затим као једини цар (август) све до своје смрти 582. године.

Тиберије II Константин
Тремис са ликом Тиберија II искован у Равени
Пуно имеФлавије Тиберије Константин Август
Датум рођења520.
Место рођењаТракија
Датум смрти14. август 582. (62 год.)
Место смртиВизантијско царство
ДинастијаЈустинијанова династија
СупружникЕлија Анастасија
ПотомствоConstantina
Византијски цар
Периоддецембар 5745. октобар 578. (као цезар са Јустином II)
5. октобар 57814. август 582. (самостално)
ПретходникЈустин II
НаследникМаврикије

Тиберије је био пореклом из Тракије [1] и каријеру је започео као војник. Још пре смрти цара Јустинијана I је постао заповедник дворске гарде ескубитора и 565. је олакшао долазак царевог сестрића Јустина II на престо. Међутим, Јустин је 573. изгубио ментално здравље и његова жена Софија га је наговорила да усини Тиберија и произведе га у свог савладара-цезара. Тиберије, од тада познат под владарским именом Тиберије Константин, је тако путем адопције продужио Јустинијанову династију. Још током савладарства, Тиберије је имао сталне сукобе са утицајном царицом Софијом која је након Јустинове смрти 578. покушала да очува свој положај удајом за Тиберија. Ипак, успео је да одоли свим дворским сплеткама и заверама. У спољној политици побољшао је положај Царства склопаљем мира са Персијом, али је Аварима морао да преда Сирмиј (данашњу Сремску Митровицу), главну испоставу Царства на дунавској граници. Престо је препустио свом зету и заповеднику гарде ескубитора Јерменину Маврикију.

Управљање

Нови цар је преименован у Константин. Да повећа своју популарност међу људима и аристократије, он је одмах почео да троши новац који је био сачуван у ризници. Тиберије донирао много новца у добротворне сврхе и изградњу. Након његове кратке владавине, његова дарежљивост довело империју до банкрота.

Референце

  1. Kazhdan 1991, стр. 2083

Референце

    Литература

    • Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
    • Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-88-141056-3.
    • Treadgold, Warren, A History of the Byzantine State and Society, Stanford University Press (1997)
    • Martindale, J. R., The Prosopography of the Later Roman Empire, Vol. III, Cambridge University Press (1992)
    • Kazhdan, Alexander P., The Oxford Dictionary of Byzantium, Vol. III, Oxford University Press (1991)
    • Norwich, John Julius, Byzantium: The Early Centuries, Penguin Books (1990)
    • Canduci, Alexander, Triumph and Tragedy: The Rise and Fall of Rome’s Immortal Emperors, Pier 9 (2010)
    • Bury, J. B., A History of the Later Roman Empire from Arcadius to Irene, Vol. II (1889)
    • Edward Walford, translator The Ecclesiastical History of Evagrius: A History of the Church from AD 431 to AD 594, Reprinted 2008. Evolution Publishing.1846.  978-1-889758-88-6.


    Спољашње везе

    Претходник:
    Јустин II
    Византијски цареви

    578. — 582

    Наследник:
    Маврикије
    This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.