Поларна лисица

Поларна лисица (лат. ), такође позната и као арктичка лисица, је мала врста лисице настањена на хладним арктичким областима Северне хемисфере која мења боју крзна у зависности од годишњег доба. Углавном лови леминге и друге глодаре, иако је сваштојед. Честа је у свим биомима тундре. До недавно је сматрана јединим представником свога рода , међутим након анализе ДНК утврђено је да припада роду , те је у њега премештена.[2]

Поларна лисица
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
Биномијално име

(, 1758.)
Распрострањеност поларних лисица
Синоними

Изглед

Поларна лисица има мање, више округластије уши, заобљенију лобању и ширу и краћу њушку од црвене лисице из рода . Има више крзна на ногама него друге лисице. Зими јој је крзно дуго и чисто бело, а лети му боја варира од смеђег до плаво-сивог.

Дужина мужјака поларних лисица износи око 55 центиметара (53 за женке). Реп је дугачак 30-31 , док су у раменима високе од 25 до 30 центиметара. Тежина за мужјаке износи 3.8, а за женке 3.1 килограм.

Адаптације

Поларне лисице су развиле бројне одбрамбене механизме како би преживеле и адаптирале се суровој арктичкој клими. Међу тим адаптацијама су и дебело, густо крзно, систем задржавања топлоте преко циркулације у шапама како се не би смрзле. Такође имају резерву телесног сала у себи. Крзнене шапе им омогућавају да се несметано крећу по леденим сантама у потрази за храном. Имају одлично чуло слуха и у стању су да чују кретање плена испод земље. Поларне лисице имају најтоплије крзно од свих сисара.

За разлику од неких других северних животиња, поларне лисице не хибернирају, а подносе температуре од -50 °C.

Размножавање

Арктичке лисице се паре рано у марту до почетка априла. Трудноћа траје 52 дана. Окот најчешће садржи седам младих, али их може бити и до 15. Оба родитеља се старају о потомству. Мужјаци напуштају породицу када довољно одрасту како би оформили сопствену групу, док женке остају с мајком. Већ са 10 месеци су полни зрели.

Лисице теже да оформе моногамну везу током сезоне парења. Родитељи подижу младе у јазбини коју ископају. Такве јазбине су обично комплекс подземних канала и путева где живи више нараштаја лисица.

Исхрана

Поларне лисице ће генерално појести све што могу да пронађу, укључујући леминге, арктичке зечеве, птице и њихова јаја и лешину. У пролеће, када се снежне гуске врате из јужне у северну Канаду да би изградиле гнезда и положиле јаја, лисице крећу у потрагу за пленом. Оне пљачкају гушчија гнезда и затрпавају јаја на тајним местима. У једној области где су проучаване, свака поларна лисица за време једне сезоне гнежђења украде и до 3.000 јаја. Леминзи су им најчешћи плен. Породица лисица може да поједе на туце леминга сваког дана. Током априла и маја лисице такође вребају младунчад прстенастих туљана. Када је храна у оскудици, поларне лисице ће појести остатке крупнијих грабљивица, попут белих медведа, иако су оне саме њихов плен.

Популација и распрострањеност

Поларне лисице се могу наћи широм Арктика, укључујући и крајње спољашње делове Гренланда, Русије, Канаде, Аљаске и Свалбарда, а такође насељавају алпска подручја, као и Исланд и Скандинавију. Целокупна популација није угрожена, осим оне на Скандинавији где је деценијама дозвољен легалан лов на лисице. Свега 120 одраслих јединки обитава на подручју Норвешке, Финске и Шведске.

Подврсте

Постоји девет или десет подврста поларних лисица. Међу њима су: исландска (), гренландска (Alopex lagopus groenlandicus), сибирска поларна лисица (), поларна лисица са Свалбарда ()...

Референце

  1. Alopex lagopus. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2007. International Union for Conservation of Nature. 2004. Приступљено 23. 4. 2008.
  2. Bininda-Emonds, ORP; JL Gittleman; A Purvis (1999). „Building large trees by combining phylogenetic information: a complete phylogeny of the extant Carnivora (Mammalia)”. Biol. Rev. 74 (2): 143—175. CiteSeerX 10.1.1.328.7194. PMID 10396181. doi:10.1017/S0006323199005307. Архивирано из оригинала на датум 15. 4. 2014. Приступљено 30. 7. 2008.

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.