Песма Евровизије

Песма Евровизије (енгл. , франц. ), први пут одржана 1956. године, годишњи је фестивал забавне музике такмичарског карактера са великим бројем земаља обухваћеним телевизијским преносом, у којем учествују извођачи из бројних земаља чији су национални телевизијски емитери активни чланови Европске уније за радиодифузију.[1]

Песма Евровизије
Датум(и)једном годишње у мају
Основан1956.
Трајањесада 6 дана, 3 такмичарске вечери
Типмузички
Локацијаземља актуелног победника
ОснивачиЕвропска радиодифузна унија
Веб-сајт

Свака национална телевизија-учесник такмичења бира (националним избором отвореног или затвореног типа, интерним избором или другачије) песму која се као представник своје земље изводи уживо у директном телевизијском преносу и затим додељује поене по њима најбољим песмама, чијим се сабирањем одређује победник такмичења.

Име фестивала везано је за телевизијску дистрибутивну мрежу Евровизија (назив под којим се данас најчешће подразумева сама Песма Евровизије) Европске уније за радиодифузију која покрива потенцијалних милијарду гледалаца. Такмичење је одржано сваке године од 1956. године, и један је од телевизијских програма са најдужом традицијом у свету, као и најгледанији не-спортски програм на свету, чије се процене гледаности широм света процењују на између 100 и 600 милиона.[2][3][4] Осим у Европи, овај програм је путем радија и телевизије преношен и широм света, у земљама као што су Аустралија, Вијетнам, Египат, Индија, Јордан, Јужна Африка, Јужна Кореја, Канада, Нови Зеланд, Сједињене Државе, Кина и Хонгконг.[5] Песма Евровизије је 2015. године ушла у Гинисову књигу рекорда као годишњи такмичарски телевизијски програм који се најдуже емитује.[6]

Такмичење је традиционално познато по лагано оркестрираној певљивој поп музици, раније шлагерима, а у последњем периоду по електропоп и денс поп нумерама. Међутим, на Песми Евровизије је изведен и велики број песама најразноврснијих жанрова на више од 50 различитих језика. У периоду такмичења након почетка 21. века међу најбоље пласираним песама су се налазили поджанрови поп музике (снажне баладе, eлектронска денс музика, диско, поп-опера, синт поп, дабстеп), етно и традиционална музика, и други жанрови проистекли из блуза (џез, соул, госпел, ска), рокенрол (алтернативни рок, хеви метал), кантри, хип хоп и инди.

Осим такмичарског дела, део фестивала су традиционално и музичко-визуелни ревијални програм и специјални гости који чине међународно познате личности, не само из света музике.

Највећи број победа на такмичању, седам, је остварила Ирска, укључујући две победе Џонија Логана као извођача и једне као аутора. Највеће успехе на међународној музичкој сцени након победе су остварили АББА и Селин Дион, док су интернационалне хитове имали и Тото Кутуњо, Франс Гал, Катрина и Вејвс, Бакс физ и Лорин. Само учешће је било једно од почетних фаза запажених музичких каријера извођача као што су Хулио Иглесијас, Оливија Њутон-Џон, Доменико Модуњо, Лара Фабијан, Клиф Риџард, Офра Хаза и .[7][8]

Почеци

Европска унија за радиодифузију осмислила је Песму Евровизије на предлог Марсела Безенсона са састанка у Монаку 1955,[9] по узору на успешни пилот-пројекат, сада чувени Музички фестивал у Санрему.[10] Био је то још један мали покушај у низу таквих, у истом периоду кад је основана и сама Европска заједница за угаљ и челик, да се послератна (западна) Европа напокон окрене разумевању и сарадњи. У овим раним данима телевизије, повезивање бројних земаља у широку међународну мрежу је виђено и као веома амбициозни технолошки експеримент: сателитска телевизија није постојала, а мрежа Евровизије се састојала од земаљске микроталасне мреже.[11] Израз „Евровизија” за мрежу Европске уније за радиодифузију је први пут употребио британски новинар Џорџ Кемпи у Лондон ивнинг стандарду 1951.[12]

У првом такмичењу, одржаном у швајцарском Лугану 24. маја 1956, учествовале су Француска, СР Немачка, Италија, Холандија, Луксембург, Белгија и домаћин Швајцарска. Свака земља је послала две песме, тако да је укупно било 14 песама. Ово је био једини избор на ком су земље имале више од једне песме; од 1957. државама учесницама је дозвољено да шаљу само једну песму.[13] Наредне године, прикључиле су се и Уједињено Краљевство, Данска и Аустрија, које су са првог фестивала дисквалификоване због закаснелих пријава. Број земаља учесница од тада расте; на Песми Евровизије 2008. у Београду је учествовао рекордан број од 43 земље, а 2011. је тај рекорд изједначен.

Фестивал је у почетку био познат као (фра: „Велика награда Евровизије”), према имену које је коришћено у франкофоним земљама,[14] док није замењено садашњим („такмичење”). Мрежа Евровизије се користи и за међународне преносе бројних информативних и спортских програма, као и других специјализованих програма које организује ЕУР.[15] Песма Евровизије је далеко најпознатија међу њима, због чега је одавно постала синоним са именом „Евровизија”.

Преглед формата

Формат Песме Евровизије се развијао током времена, али су основне поставке увек биле сличне. Земље учеснице, односно емитери чланови ЕУР, бирају песме представнице на такмичењу, које се у аудиторијуму у граду домаћину изводе уживо у телевизијском програму који се путем евровизијске мреже непосредно преноси истовремено у свим земљама. Место одржавања такмичења били су, раније, телевизијски студији, позоришне или концертне сале или, у новије време, велике арене, али увек уз присуство фестивалске публике. Песме Евровизије одржавају се по правилу на ласцивно опремљеним и осветљеним грандиозним позорницама, које се данас постављају недељама пред такмичење,[16] и чији се изглед понекад описује изразом „” (ср. „све на сунце”). После краће уводне секвенце, програм отвара један или више познатих водитеља из земље домаћина, обично дама и господин, који гледаоцима желе добродошлицу на званичним језицима фестивала, енглеском и француском. Традиционално је цео програм вођен наизменично на оба језика, мада се данас махом користи само енглески.

Затим се прелази на извођење уживо песама учесница. Извођењу сваке песме претходи кратка „разгледница”: док би се у ранијим издањима сваком разгледницом би се представила земља чија ће песма бити изведена, у новијој пракси се у „разгледници” представља земља домаћин, као врста рекламе за туристичку дестинацију. После свих песама, следи подсећање публике кратким исечцима на сва извођења, након чега се оставља временски интервал за гласање у којем свака земља одлучује којим ће песмама из других земаља доделити своје поене. Начин додељивања гласова се мењао временом између гласања стручних жирија и гласања гледалаца; почевши од 2009, поени сваке земље се додељују комбиновањем, у односу ½:½, гласова националних стручних жирија, и гласова које даје публика телегласањем, односно окретањем посебних бројева телефона за своју омиљену песму или слањем СМС порука. У паузи од извођења свих песама и рекапитулације исечака до објављивања резултата гласања изводи се посебан наступ, који припрема земља домаћин по свом избору.

Након паузе, земље редом у директним укључењима саопштавају своје гласове, чијим сабирањем се добија победник такмичења, чијим репризним извођењем се завршава пренос. Победник добија, пре свега, сам престиж победе, којег обично прати и трофеј, док се победничка земља позива да буде домаћин такмичења наредне године.

Препознатљива уводна мелодија, којом сваке године почињу преноси Песме Евровизије и Бечког новогодишњег концерта, је риторнел тема Позоришта ремек-дела, из прелидаа оркестрацији Те деума Марк-Антоана Шарпантјеа (Х.146 у нумерацији Хјуа Вајлија Хичкока).[9]

Финално вече Песме Евровизије се традиционално одржава у пролећно суботње вече, са почетком у 21 час по средњоевропском летњем времену. Обично се бира субота у мају, мада је било и година да је такмичење одржавано у четвртак (1956) или већ у марту. Великој вечери претходи евровизијска седмица проба, конференција за штампу и дружења. Од 2004, због све већег броја земаља које су желеле да учествују, уведено је и квалификационо вече, познато као полуфинале, које је одржавано у четвртак пред финале (2004, у среду пред финале). Са преласком на формат две полуфиналне вечери 2008, оне се одржавају у уторак и четвртак пред финално вече.

Учешће земаља

У такмичењу могу учествовати земље чији су емитери активни чланови (дакле не и придружени чланови) Европске уније за радиодифузију. Земље активних чланова морају припадати Европском радиодифузном простору, или бити чланови Савета Европе; Европски радиодифузни простор дефинише Међународна унија за телекомуникације као:[17]

„Европски радиодифузни простор” ограничава на западу западна граница Региона 1, на истоку меридијан 40° источно од Гринича, и на југу паралела на 30° с. г. ш, тако да укључује западни део СССР, северни део Саудијске Арабије, и онај део земаља које излазе на Средоземно море који лежи унутар ових граница. Додатно, Ирак, Јордан и онај део Турске који лежи ван горњих граница укључени су у Европски радиодифузни простор.

(Западна граница „Региона 1” је линија повучена западно од Исланда средином Атлантског океана.[18])

Активни чланови ЕУР су емитери чији су програми доступни (практично) свој популацији земље у којој им је седиште, и испуњавају додатне услове, попут значајне самосталне продукције и (испуњаване) обавезе производње програма за све сегменте друштва, који оцртавају природу националног емитера (у контрасту са чисто комерцијалним емитером).

На овај начин, простор земаља које се могу пријавити за учешће на Песми Евровизије укључује и ваневропске државе као што су Израел, Мароко, Тунис, Алжир, Египат, Либан, Либија и Јордан,[19] али од ових земаља до сада су учествовали једино Израел (највећи број година од 1973) и Мароко (једном, 1980), док је Либан требало да наступи први пут 2005, али се повукао (значајно после рока) након одбијања да преноси наступ израелског представника.

Ако активан члан жели да учествује, он мора испунити услове из правилника такмичења, који се сачињава за сваку годину; тренутно (2008), ово укључује да је емитер морао преносити у својој земљи прошлогодишње издање Песме Евровизије, и платити ЕУР накнаду за учешће до задатог рока.

Аустралија је позвана 2015. године као специјални гост поводом јубиларног 60. издања Песме Евровизије иако не припада Европском радиодифузном простор, али више година преноси такмичење. Наредне године је потврђено да ће Аустралија поново учествовати.[20]

Педесет две земље су учествовале макар једном. Ево ових земаља скупа са годином првог наступа:

Година Земља дебитант
1956. Белгија, Италија, Луксембург, Немачка,[21] Француска, Холандија, Швајцарска
1957. Аустрија, Данска, Уједињено Краљевство
1958. Шведска
1959. Монако
1960. Норвешка
1961. Југославија, Финска, Шпанија
1964. Португал
1965. Ирска
1971. Малта
1973. Израел
1974. Грчка
1975. Турска
1980. Мароко
1981. Кипар
1986. Исланд
1992. Србија и Црна Гора
1993. Босна и Херцеговина, Словенија, Хрватска
1994. Естонија, Литванија, Мађарска, Пољска, Румунија, Русија, Словачка
1998. Северна Македонија[22]
2000. Летонија
2003. Украјина
2004. Албанија, Андора, Белорусија
2005. Бугарска, Молдавија
2006. Јерменија
2007. Грузија, Србија, Црна Гора, Чешка
2008. Азербејџан, Сан Марино
2015. Аустралија

Избор песама представница

Свака земља шаље по једну песму која ће је представљати дате године; једини изузетак било је прво издање, 1956. године, када су сваку земљу представљале по две песме. Правила Песме Евровизије налажу да песма учесница не може бити песма комерцијално издавана или јавно извођена пре одређеног датума у односу на дату годину (тренутно (2016), ово је 1. септембаp претходне године), чиме се обезбеђује да се на фестивалу појаве нове песме, не постојеће успешне песме које је публика слушала већ неколико година. Песме не смеју бити ни обраде нити користити мотиве других песама.

Начин избора представника на Песми Евровизији ствар је сваке земље посебно: емитер може представника и/или песму одабрати интерном одлуком, или може бити одржано јавно такмичење отвореног (песме пристижу на конкурс) или затвореног (песме достављају композитори по позиву) типа, формата националног фестивала или телевизијске емисије, са једним или више извођача, у којем гледаоци телегласањем, чланови жирија или комбиновано бирају између песама кандидата. Најчешће се користи формат јавног такмичења, познатог као национално финале, који охрабрује и Европска унија за радиодифузију, будући да генерише више публицитета за Песму Евровизије.

Национална финала неких земаља су велика као, или чак већа, од саме Песме Евровизије, а често им претходи и неколико квалификационих полуфинала сличног формата. Финалу српске Беовизије претходи једно полуфинале, у којем се од 20 песама изабраних са конкурса бира половина које ће се такмичити у финалу. Шведско национално финале, Мелодифестивален, укључује 32 песме, које се кроз четири полуфинала и посебно вече „друга шанса”, изводе пред препуним халама у разним шведским градовима, пред финално вече у Стокхолму, и убедљиво је најгледанији телевизијски програм у Шведској. Предтакмичења може бити и много више: Бугарска је за 2008. у девет полуфинала приказивала дословно све песме пристигле на конкурс; Украјина је 2005. имала петнаест,[23] и тако даље. У неким земљама (Исланд, Хрватска, Шведска), песмама одабраним путем конкурса придружују се и „џокери” са којима композитори учествују по позиву емитера; у другима, пак (Грчка, Немачка), национално финале састоји се од малог броја песма које по позиву емитера певају познати извођачи.

Каткада се за једног извођача организује национално финале у којем се од понуђених песама бира једна; извођача може унапред одабрати емитер (Дин за БиХ 2004, Едсилија Ромбли за Холандију 2007), или га могу засебно изгласати гледаоци (Тоше Проески за Македонију 2004). Неки емитери, попут Швајцарске или Турске, представника и песму бирају једноставном интерном селекцијом.

Шпанија је 2002. године организовала „шоу стварности” под називом („Операција тријумф”) у којем су бирани и обучавани до тада непознати певачи, при чему је публика на крају бирала најуспешнијег за представника на Песми Евровизије. Овакав систем избора примењиван је три године, а слично је неколико година у ирској верзији Идола, („Ти си звезда”) биран представник ове земље. Учесници изабрани на овај начин нису забележили запаженије успехе на Евровизији. У Словенији, победник серије добија џокер позивницу за учешће у националном финалу ЕМА.

Евровизијска седмица

Графички дизајн широм Беча током Песме Евровизије 2015.

Израз „евровизијска седмица” се односи на недељу током које се одржава Песма Евровизије. Како је Песма Евровизије живи програм, од учесника се очекује да, поред проба у својој земљи, неколико пута испробају свој наступ и на евровизијској сцени како би све текло по плану у живом преносу. Ове пробе се одржавају неколико дана пре вечери које се преносе, због чега делегације, а стога и новинари и обожаватељи, у град домаћин пристижу велики број дана пре самог такмичења, и догађаји везани за Песму Евровизије трају далеко дуже од неколико сати телевизијског преноса. Делегације одседају у званично акредитованим хотелима, одакле извођаче и њихове пратиоце до и од места одржавања такмичења превозе шатл аутобуси.

Сваки од емитера учесника одређује шефа делегације, чији је задатак да координише кретања својих делегата и који у граду домаћину наступа као представник своје земље у Европској унији за радиодифузију.[24] Делегацију чине извођачи, текстописци, композитори, званични представници за штампу, као и диригент, уколико се те године користи оркестар, и а ко га песма користи (што није био случај од 1999). Сваки емитер може, уколико жели, послати и коментатора као члана делагације, који током преноса даје коментар за телевизијски и радио пренос за ту земљу. Коментатори преносе из кабина посебно намењених за ту сврху, које се налазе уз руб арене, иза публике.

Пробе и конференције за штампу

По традицији, делегације су пристизале у недељу пред такмичење, како би биле присутне на почетку проба у понедељак ујутро. Међутим, од увођења полуфинала и раста броја земаља учесница, од 2004. године прве пробе почињу током недеље пре евровизијске седмице, уз засебне календаре за пробе земаља које учествују у полуфиналу, чије пробе почињу раније, и земаља директно пласираних у финале.[25] Тако, почевши од увођења два полуфинала 2008, тзв. „евровизијска седмица” заправо почиње пуне две седмице пре великог финала.

Након пробе сваке земље, делегација се у сали за прегледање снимака састаје са уметничким директором програма, где прегледају снимке управо изведених проба, дискутују о угловима камера, осветљењу и кореографији, са циљем да остваре највећи естетски ефекат на телевизији. Ово је и прилика за шефа делегације да телевизији-домаћину саопшти евентуалне посебне захтеве за наступ. Након овог састанка, делегација (према планираном распореду) држи конференцију за штампу, где акредитовани новинари могу постављати питања, а неретка су и извођења уживо и „специјални наступи” којима се жели привући пажња.[25] Пробе и конференције за штампу се одржавају паралелно; тако да док једна земља разговара са новинарима, друга изводи пробу у аудиторијуму. Домаћин обезбеђује информативну службу, која саставља штампани сажетак питања и одговора са конференција за штампу и доставља их у новинарске сандучиће.

Дан пре полуфиналних вечери се одржавају две генералне пробе (са пуном кореографијом и публиком са плаћеним улазницама), које прати завршна генерална проба на преподне дана полуфинала. Када су познати учесници финалне вечери, одржавају се две генералне пробе у петак и завршна генерална проба у суботу преподне, пред велико финале у суботу увече. Организатори задржавају могућност да, у случају да током директног преноса нешто крене озбиљно непредвиђеним током, замене у одговарајућем трајању пренос снимком са генералне пробе.

Забаве и Евроклуб

У понедељак евровизијске седмице се традиционално одржава градоначелников пријем, који се обично одржава у свечаној сали градске администрације у центру града. На ову прославу добродошлице су позване све делегације и обично је прате музика уживо, закуска и пиће као и, у новије време, ватромет.[26]

Након полуфинала и великог финала организују се журке, било у простору у оквиру комплекса у којем се одржава такмичење или у другом погодном простору у граду. Сваке вечери евровизијске седмице се одржава Евроклуб, ноћни клуб на евровизијску тему, у који се позива све акредитовано особље.

Традиционално, током евровизијске седмице многе делегације су, поред званичних, организовале и своје журке, често у заједничкој организацији неколико земаља. Међутим, у новије време тренд иде ка централизацији ових активности и одржавању прослава у Евроклубу.[26]

Гласање

Системи гласања коришћени на Песми Евровизије мењали су се кроз историју такмичења. Данашњи систем је у употреби од 1975, и представља варијанту Бординог преференцијалног метода. Земље додељују другим песмама у такмичењу сет поена од 1,2,3,4,5,6,7,8, затим 10, и напокон 12 поена за по тој земљи најбољу песму.

Дуги низ година, расподелу поена од дате земље је одређивао интерни жири, али је 1997. пет земаља (Аустрија, Немачка, Уједињено Краљевство, Швајцарска и Шведска) пробно користило телегласање: по извођењу свих песама, публика се кратким исечцима подсећа на све изведене песме, и затим у датом временском интервалу гласа за своје фаворите окретањем посебних бројева телефона за сваку песму. Експеримент је сматран успешним,[27] и земље су од 1998. охрабриване да користе телегласање кад год је то могуће, тако да је број земаља које су своје бодове одређивале гласањем публике растао, и од 2004. телегласање по правилима користе све земље,[28] при чему се, осим са фиксних телефона, данас може гласати и слањем СМС порука. Од 2004–2008. гласови свих земаља учесница одређивани су по правилу искључиво на основу резултата телегласања, мада је свака земља и даље имала и резервни жири, чији би се поени користили у случају да дође до техничких проблема у телегласању или да број пристиглих гласова гледалаца буде мањи од извесног минимума.

Од Песме Евровизије 2008., гласови резервних жирија се користе и као додатак резултатима телегласања у одређивању песама које се из полуфинала квалификују за финално вече. Било да се користи жири, фиксно или СМС те легласање, није могуће гласати за земљу из које се гласа, односно земље не могу додељивати поене сопственим песмама. Резултати Песама Евровизије за време пуног телегласања су довели до дебате међу емитерима о утицају „суседског” и гласања дијаспоре. Неке земље (Аустрија, Монако) су се повукле са такмичења наводећи „неправедан” систем гласања као разлог. ЕУР је, након Песме Евровизије 2008, од емитера у упитнику затражила мишљење о могућим изменама поступка гласања од дотадашњег 100% телегласања и, у складу са мишљењем већине емитера у овој анкети, одлучила да се, почевши од Песме Евровизије 2009, гласови жирија и публике се комбинују у односу ½:½ приликом гласања у финалној вечери.

Према новим правилима, свака земља учесница има жири, који се састоји од пет чланова, који сви морају бити држављани земље у питању и музички професионалци који се баве радиом, телевизијом, комопоновањем или музичком продукцијом, и који морају бити независни од Песме Евровизије или било којих учесника. На основу гласова чланова жирија се саставља списак бодова жирија на традиционалан евровизијски начин, тако што ће десет по жирију најбољих песама добити редом 12,10,8,7,6,5,4,3,2 и 1 бод. На основу резултата телегласања гледалаца, саставља се други списак бодова, и ови бодови се затим сабирају. Десет најбоље пласираних наступа према збиру бодова представљаће коначне резултате националног гласања из те земље, према евровизијској схеми. Уколико у збиру бодова две песме буду изједначене, предност има она која је имала вишу позицију у телегласању. Комбиновано гласање примењује се и у полуфиналним вечерима почевши од Песме Евровизије 2010.[29]

Од 2013. године је жири добио задатак, не само да додели поене 10 најбољих песама по њиховом мишљењу, већ да рангира све песме од најбоље до најмање добре. Коначни распоред бодова одређене земље се добијајо тако што се рачунао просечан пласман песама код публике и код жирије. Од 2014. године је детаљно рангирање свих чланова жирија, као и гласова публике доступно на званичном интернет порталу Песме Евровизије непосредно након завршетка ткакмичења.[30]

И актуелни систем гласања је уведен 2016. године, по којем у свакој земљи жири и публика додељују одвојен сет поена по традиционалној евровизијској шеми 12,10,8,7,6,5,4,3,2 и 1.[31]

Песма Евровизије је данас највећи догађај са телегласањем на свету — гледаоци су у финалу 2008. позивима и СМС порукама послали преко 8,8 милиона гласова. Сабирање гласова врши компаније Дигами у својој централи у Келну, са 15.000 линија преко којих се може обрадити до 100 милиона позива и СМС порука на сат. Дугме након притискања којег се добијају коначни резултати назива се у интерном жаргону „Сванте дугме”, према Свантеу Стокселијусу, извршном надзорнику Песме Евровизије.[32]

Представљање гласова

Када се заврши шоу у паузи, и сви гласови су срачунати и саопштени контролору такмичења, водитељи редом позивају сваку од земаља које гласају да уживо саопште резултате свог гласања. До 1993, директна укључења су извођена преко телефонских линија, при чему је звук пуштан како публици у сали, тако и у телевизијском преносу. Са сазревањем поузданих сателитских веза, од 1994. се гласови саопштавају директним укључењем пред камерама из сваке земље. Укључења могу бити из студија националних телевизија, често испред неког познатог места из те земље, или (посебно у случају укључења земље домаћина) са великог скупа на неком од градских тргова на којем велики број људи прати јавни пренос такмичења. Презентери гласова ће традиционално упутити срдачне поздраве и комплименте домаћинима за организацију спектакла, а често и понеку шаљиву примедбу, прелазећи потом на читање гласова.

Гласови се читају у растућем поретку, са врхунцем на максималних 12 поена. Водитељи понављају додатне поене на енглеском и француском језику, укључујући и омиљени усклик дуз пуан! (франц. , „дванаест поена!”), када водитељи понове максимални скор на француском језику. Цео поступак сабирања гласова може трајати преко сат времена, али за праве поклонике Песме Евровизије ово је првокласна забава. Са сталним порастом броја земаља које гласају, објављивање сваког додељеног поена је почело заузимати све више времена током преноса, и Европска унија за радиодифузију је 2006. одлучила да уштеди на времену тако што се од тада поени од 1–7 аутоматски појављују на екрану, док презентери појединачно саопштавају само 8, 10 и 12 поена.[33] Из истог разлога, од 2006. поени се понављају само на другом од два званична језика: ако је презентер гласове саопштио на енглеском, биће поновљени на француском језику.

Од 1957. до 2003, земље су позиване истим редоследом којим су извођене песме. Од 2004, редослед звања земаља је промењен, због увођења полуфинала и чињенице да гласају и земље чије се песме нису квалификовале за учешће у финалној вечери. 2004. године, земље су гласале по абецедном редоследу ИСО кодова;[28] 2005. године, гласале су прво земље полуфиналисти које се нису квалификовале за финале, редоследом свог наступа у полуфиналу, а за њима су своје гласове дале земље финалисти, редоследом свог наступа у финалу. Од 2006, одржава се засебно жребање којим се одређује редослед којим ће земље саопштити своје гласове.[33] Резултати гласања се саопштавају јавно, у живим укључењима, само у финалној вечери: како би се избегло фаворизовање, на крају полуфиналне вечери се једино случајним редоследом саопштавају земље које су се по броју освојених поена пласирале у финале, док се пуни резултати на увид јавности дају збирно, тек након завршетка финала.

Резултати гласања у првом издању, 1956. године, никада нису јавно објављени, већ је затворени жири једноставно објавио победничку песму. Од 1957. до 1987. године, поени су приказивани на стварној, физичкој табли са поенима која се налазила са стране главне бине. Ове је, са напретком дигиталне графичке технологије, 1988. године заменио електронски приказ, односно „виртуелна табла”, коју режисер програма може приказивати на телевизијском екрану по потреби; на пример, табла са тренутним редоследом песама се може ажурирати пред гледаоцима за време додељивања гласова.[34]

Гласањем председава контролор ЕУР, чија је одговорност да обезбеди да сви поени буду додељени тачно и исправним редоследом. На овај начин, у тренутку када „драма” са сабирањем поена почиње, организаторима је већ познат коначан исход такмичења.

Од 2016. године је уведен знатно другачији начин презентације поена, како би ток гласања био што неизвеснији до самог проглашења победника. Укључењем из сваке земље се презентују гласови стручног жирија, док се на крају свакој такмичарској песми додељују сабрани поени које су добили од земаља гласовима публике.[31]

Више песама са највећим бројем поена

У првим годинама такмичења, није био предвиђен механизам за случај да више песама освоји једнак, највећи број поена. Тако се десило да су 1969. године чак четири земље (Уједињено Краљевство, Француска, Холандија и Шпанија) са највећим бројем поена биле у нерешеној трци за прво место и, будући да није било предвиђених правила за одређивање победника, све четири песме су проглашене победницима. Ово је изазвало буру незадовољства међу другим земаљама, и Аустрија, Норвешка, Португал, Финска и Шведска из протеста нису учествовале наредне године. Ови догађаји су довели до тога да ЕУР уведе правила за одређивање пласмана у случају више песама са истим бројем поена.[27]

Према данас важећем правилу, у случају нерешеног резултата за прво место, виши пласман има земља која је добила ма који број поена од више земаља. У случају да су и ови бројеви једнаки, виши пласман има земља која је освојила више максималних оцена („12 поена”); уколико је резултат и даље нерешен, пореди се број оцена од по 10 поена, затим број оцена од по 8 поена, и тако даље. У фантастично невероватном случају да се сви ови бројеви поклопе, обе земље се проглашавају победницима. Исти систем користи се и у случају да је више песама изједначено у борби за последње преостало место (или више последњих преосталих места) које обезбеђује пролаз из полуфинала у финале, као и, у годинама када се првих десет земаља у финалу непосредно пласирало у финале наредне године, у случају да је више земаља било изједначено у борби за последње или више последњих места која су обезбеђивала овакав пролаз.[24] Притом, у случају потпуно нерешеног резултата у борби за преостала места за пласман из полуфинала у финале, песма која је раније извођена има предност.

Међутим, нерешени резултати се званично не разрешавају у другим случајевима. На пример, уколико две песме имају једнак, други по величини број поена, оне једноставно деле друго место (Ирска и Француска 1990).

До 2008, једини пут од 1969. када су две земље имале једнак број поена у трци за прво место био је у Риму 1991, када су и Француска и Шведска имале по 146 поена. У ово време, правило о пребројавању земаља које су песми доделиле ма који број поена није било уведено, већ је процедура за одређивање пласмана почињала бројањем оцена од по 12 поена. Како су обе земље су имале четири скора од 12 поена, пребројаване су затим оцене од по 10 поена: Шведска их је имала пет, напротив две за Француску, и Карола из Шведске је проглашена победницом. (Да је примењивано садашње правило, победила би Амина из Француске, која је добила поене од 18 земаља, напротив 17, колико их је дало поене шведској представници.)[27]

Нула поена

Како свака земља учесница додељује читав низ бодова, не догађа се често да одређена песма не добије ни један поен—према садашњим правилима то би значило да песма није ушла међу десет најбоље оцењених ни у једној јединој земљи. На тај начин, овакав догађај песми доноси посебно понижавајући статус, у евровизијском жаргону познат под саркастичним називом нил пуан (), према пракси читања бодова сваке земље на француском паралелно са енглеским језиком. У првим годинама Песме Евровизије додељивало се мање поена те се нил пуан дешавао значајно чешће; у новије време у просеку по једна песма сваке друге године не добије ни један поен. У Великој Британији је са пристојном дозом шока примљен нил пуан двојца Џемини 2003, довољно да је Би-Би-Си наредне године водио кампању за избор представника за Песму Евровизије под слоганом Нула поена, никад више („”). Шампион ове неславне категорије је Норвешка, са 4 Нула поена наступа.

Нула поена
су до 2015. завределе следеће песме:
  • (Fud Leclerc, Белгија 1962)
  • (Виктор Балагер, Шпанија 1962)
  • (Елеоноре Шварц, Аустрија 1962)
  • (Де Спелбрекерс, Холандија 1962)
  • (Ани Палмен, Холандија 1963)
  • (Анита Талауг, Норвешка 1963)
  • (Лајла Халме, Финска 1963)
  • (Моника Сетерлунд, Шведска 1963)
  • (Нора Нова, Немачка 1964)
  • (Антонио Калварио, Португал 1964),
  • Живот је склопио круг (Сабахудин Курт, СФР Југославија 1964)
  • (Анита Траверси, Швајцарска 1964)
  • (Кончита Баутиста, Шпанија 1965)
  • (Ула Визнер, Немачка 1965)
  • (Лизе Марке, Белгија 1965)
  • (Виктор Клименко, Финска 1965)
  • (Тереза, Монако 1966)
  • (Доменико Модуњо 1966)
  • (Жералдин, Швајцарска 1967)
  • (Давид Винтер, Луксембург 1970)
  • (Јан Тејген, Норвешка 1978)
  • (Фин Калвик, Норвешка 1981)
  • (Којо, Финска 1982)
  • (Четин Алп, Турска 1983)
  • (Ремедиос Амаја, Шпанија 1983)
  • (Сејал Танер, Турска 1987)
  • (Вилфрид, Аустрија 1988)
  • (Данијел, Исланд 1989)
  • (Томас Форстнер, Аустрија 1991)
  • (Овидијус Виснијаускас, Литванија 1994)
  • (Тор Ендресон, Норвешка 1997)
  • (Силија Лосон, Португал 1997)
  • (Гунвор, Швајцарска 1998)
  • (Џемини, Велика Британија 2003)
  • (Piero&Music Stars, Швајцарска у полуфиналу 2004).
  • (, Чешка Република у полуфиналу 2009).
  • (, Немачка у финалу 2015).
  • (, Аустрија у финалу 2015).

Правила

Песма Евровизије подлеже бројним правилима, којих се морају придржавати организатори и све земље учеснице. Посебан опширни правилник се саставља за сваку годину одржавања, који експлицитно излаже све детаље, укључујући и датуме до којих одређене ствари морају бити урађене, попут, рецимо, рока за пријаву учешћа или одустајање без финансијских и других пенала, или рока до којег емитери морају доставити ЕУР коначне снимљене верзије својих песма. Многа правила се односе на правне и финансијске аспекте попут уговора о спонзорству или права емитера да емитују и ре-емитују програм кроз конкретне медије унутар одређеног временског прозора. И најважнија правила која обликују формат такмичења и његово представљање су се мењала током година, и оцртана су у овом одељку.

Земља домаћин

Швајцарска и Немачка су се саме пријавиле за органзацију прве две Песме Евровизије. 1958. године је одлучено да ће надаље, земља победник бити домаћин такмичења наредне године;[13] Холандија, као победник Песме Евровизије 1957. је прихватила одговорност и организовала такмичење наредне године у Хилверсуму. Од када је ово правило уведено, земља победник је била домаћин сваке године изузев следећих пет:

  • 1960: такмичење је организовао Би-Би-Си у Лондону, након што је Холандија одбила због трошкова. Одлучено је да Уједињено Краљевство буде домаћин, јер су заузели друго место 1959.[27]
  • 1963: такмичење је организовао Би-Би-Си у Лондону, након што је Француска одбила због трошкова. Уједињено Краљевство је било домаћин иако је 1962. њихова песма заузела тек четврто место, јер су Монако и Луксембург, који су били други и трећи, такође одбили организацију.[27]
  • 1972: такмичење је организовао Би-Би-Си у Единбургу, након што Монако није био у стању да обезбеди одговарајући простор за одржавање такмичења. Телевизија Монака је онда позвала Би-Би-Си да преузме организацију због ”претходног искуства”.[27]
  • 1974: такмичење је организовао Би-Би-Си у Брајтону, након што је Луксембург одбио због трошкова.[35]
  • 1980: такмичење је организовао холандски емитер НОС у Хагу, након што је израелска телевизија одбила због трошкова, као и због чињенице да се датум изабран за такмичење (19. април) те године поклапао са Даном сећања у Израелу. Холанђани су понудили да буду домаћини такмичења након што је неколико других емитера, укључујући и Би-Би-Си, одбило.[27]

Када су 1969. године четири песме проглашене за победнике, о домаћину наредног такмичења је одлучено жребом. Од 1981, сва издања Песме Евровизије су одржана у земљи која је победила претходне године.

Организација такмичења представља значајно финансијско оптерећење; на пример, Песма Евровизије 2004. је коштала 15 милиона евра. Када је организација у прошлости одбијана због трошкова, емитери су већ били домаћини такмичења у некој од скорих претходних година. Ирска национална телевизија је деведесетих година била у озбиљним финансијским проблемима због четири победе у року од пет година. Постоје чак и спекулације да неке земље намерно шаљу лошије композиције како би биле сигурне да ће их обавеза организације мимоићи. Са друге стране, Песма Евровизије представља јединствену могућност да се свака земља представи као туристичка дестинација, а са новијим наглим растом популарности Песме Евровизије, повећане су и могућности комерцијалног спонзорства.

Од 2015. када је Аустралија добила право на учешће, донешено је правило да у случају победе Аустралије иста држава номинује неку државу из Европе да она буде домаћин следеће године.

Место одржавања

Највећи део трошка такмичења покривају спонзори такмичења и накнаде за учешће других земаља учесница. Телегласање је такође значајан извор прихода. Песма Евровизије се сматра јединственом приликом за промовисање земље домаћина као туристичке дестинације. На пример, пред одржавање Песме Евровизије 2005, Украјина је током целог лета укинула визе туристима држављанима Европске уније и Швајцарске.[36]

Припреме за одржавање фестивала почињу неколико недеља након што земља победи, и потврди ЕУР да намерава и да има могућности да буде домаћин такмичења. Бира се град-домаћин, који је обично, али не увек, главни град, и концертни објекат, у којем ће се фестивал одржати. Највећи објекат који је био домаћин Песме Евровизије био је фудбалски стадион Паркен у Копенхагену, на којем је 38.000 људи у публици пратило Песму Евровизије 2001, када је Данска била домаћин.[13] Најмање место у којем је такмичење икада одржано било је село Милстрит у округу Корк у Ирској, где је одржана Песма Евровизије 1993. Милстрит је имао око 1.500 становника,[37] мада је у Грин Гленс арени било места за значајно већи број (око 8.000) гледалаца.[38]

Приликом избора града домаћина и места одржавања, важну улогу игра близина одговарајућих капацитета хотела и простора за новинаре. У Кијеву 2005, хотелске собе је било тако тешко наћи да су организатори такмичења тражили од украјинске владе да блокира резервације које нису биле део званичних алокација за делегације или туристичких пакета, што је довело до отказивања хотелских резервација многих људи..[39]

Извођење уживо

Сви вокали морају бити изведени уживо, а пратећи снимци не смеју садржати никакве људске гласове.[24] Године 1999. песма „Марија Магдалена” са којом је Дорис Драговић представљала Хрватску праћена је матрицом која је током рефрена садржавала гласове веома налик људским. Упркос инсистирању хрватске делегације да су у питању дигитално синтетисани звуци који имитирају људске гласове, ЕУР је одлучила да је Хрватска ипак прекршила правила и казнила ју је одузимањем 33% поена за рачунање петогодишњег просека према којем је, по тадашњим правилима паузирања, одређивано учешће земаља на Песми Евровизије.[27]

Један од знакова распознавања ранијих издања Песме Евровизије био је и живи оркестар на сцени, који је земља домаћин од 1956. до 1998. била обавезна да обезбеди учесницима. Пре 1973, правила су прописивала да оркестар домаћина мора изводити сву музику; од 1973. надаље, унапред снимљене инструменталне матрице су дозвољене, али је домаћин свеједно морао да обезбеди живи оркестар како би учесници имали избор. Ако би пратеће траке биле коришћене, сви инструменти који се на њој чују морали су бити присутни на сцени; овај услов је укинут 1997.[27]

Правила су измењена 1999. тако што је уклоњен захтев емитеру-домаћину да обезбеди живи оркестар, већ је оркестар остављен као опција организатору такмичења.[27] Домаћин такмичења те године, израелска телевизија ИБА, одлучила је да не користи оркестар како би уштедела на трошковима, тако да је 1999. била прва година у којој су све песме извођене у потпуности преко наснимљене инструменталне матрице (скупа са живим вокалима). Оркестар се од тада није вратио на такмичење, тако да је (за сада) последњи пут коришћен у Бирмингему 1998. Захтев представника Словеније 2009, гудачког квартета Квартисимо, да своју махом инструменталну нумеру изведу уживо уз појачиваче звука је одбијен пошто је оцењено да није у складу са правилима.

Песме

Прве године, песме нису биле временски ограничене, али је већ од 1957. године ЕУР препоручила да песме не буду дуже од 3½ минута. Од 1962. године важи садашње строго ограничење на (ни секунд дуже од) три минута. Неретко, извођачи за тржишно издање снимају дужу верзију, изводећи на Евровизији краћу троминутну верзију. Иако већина емитера користи исто ограничење дужине у избору својих представника, неки кандидатима дозвољавају и нешто дуже песме, које, уколико буду изабрани, морају додатно скратити до не дуже од три минута; на пример, у Албанији, песме у националном финалу не смеју бити дуже од 3 минута и 20 секунди.

Правила Песме Евровизије никада нису дозвољавале искључиво инструменталне композиције, и ова забрана је увек снажно спровођена. Међутим, убедљиви победник Песме Евровизије 1995, композиција норвешког двојца Сикрет гарден, била је превасходно дело амбијенталне инструменталне музике, са скупа 25 речи на норвешком језику, чиме су задовољене пропозиције такмичења. На словеначком избору ЕМА 2004, друго место је заузео двојац са композицијом , која је имала једну једину реч.

Песме и њихово извођење „не смеју довести такмичење на лош глас”.[24] Међутим, граница тога шта чини „лош глас” није сасвим чврста и, поред безброј песама о миру у свету и љубави међу свим људима, ни актуелне политичке теме никада нису биле стране на Песми Евровизије. Првих неколико наступа бивших југословенских република укључивало је и текстове попут никада не плачи, моје хрватско небо или сва бол свијета, ноћас у Босни. У новије време, омакну се и други нетрадиционални призори. Силвија Најт са Исланда се 2006. купала под златним тушем и телефонирала Богу, а Верка Сердјучка (сценска личност забављача Андреја Данилка) из Украјине је 2007. године госпође у пратећим вокалима потапшао по задњици.

Језици

Евровизијска правила охрабрују (но не обавезују) земље да у своје композиције и наступе уврсте и елементе националне културе и да певају на свом језику. Правило које је раније захтевало да учесници певају на језику земље коју представљају је мењано неколико пута током година. Од 1956. до 1965. није било правила које је искључивало избор језика на ком се могло певати. Међутим, године 1966. је уведено правило да песме морају бити на једном званичних језика земље учеснице.[13]

Ограничење у избору језика је трајало до 1973, када је оно укинуто и извођачи су опет могли да певају на језику по свом избору.[13] Неколико победника је половином 1970-их искористило новодобијену слободу, укључујући групу АББА 1974. године.

Године 1977, ЕУР је одлучила да поново уведе ограничење о избору матерњег језика,[13] с тим да су Немачка и Белгија прве године изузете, пошто су њихови национални избори били већ превише напредовали да би се мењали.[27]

Године 1999, правило је промењено тако да се опет омогућила слобода избора.[13] Тако је 2003. године белгијска група Урбан трад освојила друго место песмом на потпуно измишљеном језику.[40] 2005, представници Украјине певали су (у три минута) на седам језика, 2007. године, француски представници певали су на језику, тако да су речи њихове песме биле насумично измешане на француском и енглеском језику, а летонски дует је 2005. део песме извео и на језику знакова.

До сада је на Песми Евровизије у такмичарским нумерана изведено више од 50 различитих европских језика. Једина земља која се ниједном није представила на свом службеном језику је Азербејџан, иако је представница Бугарске 2012. године, на такмичењу одржаном управо у главном граду Азербејџана, у песми поменула једну фразу на азерском језику.[41]

Песме су певане и на мањинским и готово заборављеним језицима и дијалектима. Швајцарска песма је 1989. певана на романш језику. Француска је слала песме на креолском, корзичком и бретонском, Аустрија на посебном алпском, Литванија на западнолитванском дијалекту, Русија на удмуртском језику и Норвешка на свернолапонском. Сања Илић & Балканика су 2018. представљајући Србију изводили песму која комбинује призренско-тимочки дијалект југоисточне Србије са стандардним српским језиком, док је Есма Реџепова из БЈР Македоније 2013. године отпевала свој део дуета на ромском језику.[42] Поједини изрази из античких језика су, такође, коришћени у песмама, као што су старогрчки у песми Грчке 1995. године и Италије 2017, у којој је коришћен и санскрт.[43] Од ваневропских језика је 1980. први пут изведен арапски у песми Марока, док су се у нумерама појављивали и изворни језици из Океаније (тахићански језик, Монако 2006.) и подсахарске Африке (свахили, Норвешка 2011).

Крактеристичан део неких песама је чинио и део текста без значања који је садржао елементе традиционалних певања одређених поднебља као што су јојковање - певање Лапонаца (Норвешка 1980. и 2019.), јодловање - карактеристично за народе на Алпима (Румунија 2017.) и традиционално ромско певање (Мађарска 2017).[44]

Извођачи најчешће певају на енглеском језику у нади да ће њихове песме публика лакше разумети. Немали број извођача снима засебну верзију на матерњем језику за тржишно издање и енглеску верзију за евровизијски наступ, или пева део текста на матерњем, а део на енглеском језику. Песма Молитва, са којом је Србија победила 2007, је била прва песма победница у целости певана на матерњем језику од када је 1999. враћена могућност певања на језику по избору (све победничке песме у међувремену биле су у целости на енглеском језику, изузев 2004, која је имала и делове на украјинском). Украјина је 2016. године победила с песмом која садржи делове на кримскотатарском језику.

Извођачи

Након 1956, када број извођача на сцени није био ограничен, од 1956. до 1970. били су дозвољени само наступи солиста и дуета, и од 1963. тројаца. Од 1971. године, број извођача на сцени ограничен је на шест, како је и данас.[24] Међу шест извођача на сцени, осим званичних представника могу да се налазе и пратећи вокали, као и извођачи који имају улогу у сценском наступу. Своје улоге у перформансима на евровизијској сцени су имали и клизач Јевгениј Пљушченко (наступ Русије 2008. године), бурлеска играчица Дита фон Тиз (Немачка 2009.) и сликарка и уметница с песком Ксенија Симонова (Украјина 2011. и Молдавија 2019.).

Извођачи могу бити било које националности. Небројено много француских извођача наступало је за Монако и Луксембург; Американка Катрина Лесканич певала је за Уједињено Краљевство, Дејв Бентон са карипског острва Аруба за Естонију, а међу швајцарским представницима су били и Канађанка Селин Дион, Естонке „Ванила Нинџа”, те (2006) група „”, која се састојала од шест извођача из шест различитих земаља. Земље су, међутим, потпуно слободне да ограниче националност својих представника: извођача, композитора или текстописаца, ако то желе; на пример, на београдској Беовизији могу учествовати једино извођачи држављани Србије, док аутори песама могу бити из целог света.[24][45]

Сами извођачи морају имати 16 година на дан одржавања полуфинала.[24] Правило о минимуму старости је уведено након Песме Евровизије 1989, на којој је израелски представник имао 11, а француска представница 12 година. За млађе извођаче се од 2003. организује посебно такмичење, Дечја песма Евровизије. Неколико учесника Дечје песме Евровизије је касније представљало своје земље и на Песми Евровизије, као што су Невена Божовић, Сестре Толмачјове и група „”.

Преношење програма

Свака телевизија-учесница мора преносити програм у целости: ово укључује све песме, рекапитулацију исечака песама пред телегласање, комплетан поступак гласања и победничко извођење. Емитери могу, уколико желе, прескочити шоу у паузи ради емитовања реклама;[24] од 1999, емитери који желе имају више могућности за кратке рекламне блокове од како су у програм уврштени краћи, неесенцијални развоји. Емитери не морају преносити полуфинала у којима не учествују њихови представници ако то не желе; као изузетак, почевши од увођења две полуфиналне вечери 2008, домаћину и земљама „велике четворке” се „додељује” једно полуфинале које морају преносити и у којем гласају њихови гледаоци, док је пренос (или одложени снимак) другог полуфинала, као и код осталих земаља, необавезан.

У неколико случајева, као посебно осетљиво јављала су се и питања политичког признања. 1978. године, током извођења израелске песме, јорданска телевизија ЈРТВ је суспендовала пренос и приказивала слике цвећа. Када је после поодмаклог гласања постало јасно да ће Израел победити, ЈРТВ је једноставно нагло прекинула пренос, а затим су јордански медији, одбијајући да констатују чињеницу да је Израел победио, објавили да је победила Белгија (која је освојила друго место).[27] 2005. године, Либан се пријавио за учешће и одабрао песму представницу. Међутим, либанска телевизија је касније утврдила да либански закони, који забрањују признање Израела, чине готово немогућим преношење извођења и израелске песме. ЕУР је обавестила Теле-Либан да би изузеће израелског наступа представљало кршење правила такмичења, и тако се Либан морао повући након што је већ потврдио учешће (тј. након рока за повлачење), за шта је од стране ЕУР кажњен новчаном казном и трогодишњом забраном учешћа.[46]

Ширење такмичења

Број земаља учесница Песме Евровизије је временом непрестано растао, од седам учесница 1956. до преко 20 крајем 1980-их. 1993. године, у такмичењу је учествовало 25 земаља, укључујући и три од земаља насталих распадом СФРЈ. Како је фестивал живи телевизијски догађај, организатори ограничавају трајање на разумну дужину прихватљиву просечном гледаоцу. У новије време, номинално ограничење било је три часа, које је пренос повремено прекорачивао, као 2005, када је програм трајао готово 3½ часа. Након што је 2006. уведена скраћена процедура саопштавања гласова, програм је трајао 3 часа и 5 минута.

Квалификације и паузирање

Од 1993. године, након распада СФР Југославије и пријављивања држава некадашњег совјетског блока, више земаља жели да учествује на Песми Евровизије од броја песама који је могуће укључити у фестивал дужине коју организатори сматрају разумном, односно прихватљивом гледалишту. У циљу избора песама које ће учествовати на завршној вечери коришћено је неколико система квалификација или паузирања. 1993. године, седам нових земаља (Босна и Херцеговина, Естонија, Мађарска, Румунија, Словачка, Словенија и Хрватска) су се за три места у међународном финалу бориле у предтакмичењу „Квалификација за Милстрит”, одржаном у Љубљани, кроз које су се квалификовале некадашње југословенске републике (БиХ, Словенија и Хрватска). Исте године, уведено је и правило паузирања. Према овом правилу, шест најлошије пласираних земаља из 1993. је морало да прескочи следећу годину, како би 1994. могле учествовати земље које нису прошле квалификације 1993, као и, по први пут, и три нове земље, Литванија, Пољска и Русија.[27]

Систем паузирања је примењен 1994. и 1995, али је за Песму Евровизије 1996. испробан другачији систем квалификација, у којем су учествовале све земље осим домаћина, Норвешке. Неколико недеља пре такмичења, аудио-траке свих песама су послате националним стручним жиријима који су, гласајући по евровизијској схеми, изабрали песме које су укључене у програм.

Једна од земаља које се нису квалификовале за Песму Евровизије 1996. била је Немачка, земља која је један од највећих финансијера ЕУР и има једну од најбројнијих публика. Овиме, а ни чињеницом да је један број земаља одржао комплетне националне изборе, да би затим њихове најбоље песме биле одбачене без прилике да се представе међународној публици, нико није био задовољан и овакав систем квалификација је одбачен и уведен измењен систем паузирања, а нешто касније уведено је и ново правило.

Велика четворка/петорка

Од 2000. надаље, Немачка, Уједињено Краљевство, Француска и Шпанија (тзв. „велика четворка”), имају правилником гарантовано учешће у финалу Песме Евровизије, без обзира на њихове пласмане у претходним такмичењима.[27] Ово се правило објашњава високим учешћем земаља велике четворке у буџету Евровизије, те велике праћености Фестивала међу њиховом публиком коју не би било пожељно изгубити. Примена овог правила довела је до апсурдног догађаја 2005, када су управо земље „велике четворке” заузеле сва четири последња места— и свеједно се директно пласирале у финале наредне године. Једину победу од земаља чланица „велике четворке” је остварила Немачка на Песми Евровизије 2010. Након што је Италија објавила да се враћа у такмичење 2011, потврђено је да је створена „велика петорка” и да ће и Италија учествовати директно у финалу иако се није такмичила више од 10 година.[47]

Паузирање по просеку

Од 1997. до 2001, земље су се квалификовале за свако годишње издање на основу просека броја поена које су њихове песме освојиле током претходних пет година. На овај начин, могло се десити да земља буде приморана да паузира наредне године чак иако се последњи представник котирао веома добро. Правило је измењено и 2002. и 2003. године, у финалу је учествовало 15 земаља најбоље пласираних претходне године, те земље које су паузирале претходне године. Систем паузирања коначно је замењен системом полуфинала почевши од Песме Евровизије 2004.

Полуфинала

Почевши од 2004, поред суботњег „великог финала”, на Песму Евровизије је уведена и квалификациона рунда, „полуфинале”.

Према правилима из 2004, према којима су одржана наредна четири издања (до 2007), Песма Евровизије одржавала се у две вечери, квалификационој полуфиналној вечери (у трајању од 2 часа) у којој учествује највише 26 земаља, и „великом Финалу” два дана касније (у трајању од 3 часа) у којем се такмиче 24 песме. У финале се директно квалификују представник домаћина, затим тзв. „велика четворка” (Француска, Немачка, Велика Британија и Шпанија), и још 9 других најбоље пласираних земаља са прошлогодишњег такмичења; а њима се придружује и 10 најбоље пласираних песама из полуфинала.[24] Велико финале се одржава у традиционалном термину суботом у 21 час по средњоевропском времену; полуфинале је 2004. одржано у среду евровизијске седмице, док је од 2005–07. одржавано четвртком.

Формат полуфинала је осмишљен како би се омогућило учешће свим заинтересованим земљама, али се предвиђен максималан број од 40 земаља показао недовољним већ 2005, када се за учешће пријавила 41 земља (мада су проблеми избегнути јер су се Чешка Република и касније Либан повукли), те 2007, када је ограничење пробијено и дозвољено учешће 42 земље.

На састанку Референтне групе ЕУР 28. септембра 2007. је одлучено да се, почевши од Песме Евровизије 2008. у Београду, одржавају два полуфинала. Овај формат предвиђа до 45 земаља учесница, од којих се 25 такмичи у финалу. Земља домаћин и земље „велике четворке” учествују директно у финалу. Остале се распоређују у два полуфинала путем жребања, при чему се претходно распоређују у шест кутија тако да се, што је могућније, смањи утицај пријатељског гласања у полуфиналу (односно, да земље са значајном историјом пријатељског гласања буду вероватније распоређене у различита полуфинала). У финално вече се из сваког полуфинала пласира по 10 песама: девет финалиста се одређује, као и раније, по резултатима телегласања, након чега се додаје и најбоље пласирана од преосталих учесница по резултатима гласања националних жирија. Иако се почевши од 2009. гласови у финалу одређују комбиновањем гласова жирија и публике, начин гласања у полуфиналу (првих девет песама у телегласању и једна песма по избору жирија) остао је те године непромењен. Након што је комбиновано гласање у финалу довело до позитивних реакција емитера учесника, гледалаца, новинара и обожаватеља, Референтна група је на састанку 11. октобра 2009. одлучила да се, почевши од Песме Евровизије 2010. у Ослу, гласови националних жирија и публика комбинују у односу 50%:50% и у полуфиналним вечерима.[29]

Победници

Лево: Џони Логан је као представник Ирске постао једини извођач који је победио двапут (1980. и 1987.), а остварио је и победу као композитор (1992).
Средина: Салвадор Собрал је као представник Португалије победио 2017. године са рекордних 758 поена и највећим укупним збиром гласова публике и жирија.
Десно: Ан-Мари Давид, као представница Луксембурга је победила 1973. са освојених рекордних 80,63% од максимално могућих поена (стари систем).

Победа на Песми Евровизије пружа победничком извођачу јединствену могућност да на овом успеху и окружујућем публицитету започне или унапреди своју међународну каријеру.

Најпознатији победници, чија је каријера директно катапултирана у небо након евровизијске победе је био шведски четверац АББА, који су победили на Песми Евровизије 1974. са песмом и постали један од најуспешнијих музичких састава свог времена. Канадска певачица Селин Дион, која је 1988. победила као представница Швајцарске са песмом (са једним поеном разлике), постигла је неколико година касније велику међународну славу и успех.

Џони Логан је једини учесник који је победио више пута, са учешћем у три победе Ирске са снажним баладама (1980. певајући , 1987. као певач и композитор , 1992. као композитор песме за Линду Мартин), добивши тако надимак („г-дин Евровизија”).

Најпродаванија победничка песма је интернационални хит у изведби Лорин, којом је донела победу Шведској 2012. добивши од рекордних 18 земаља максималан могућ број поена, по тадашњем систему 12.[48] Франс Гал, победница Песме Евровизије 1965. године, је такође имала неколико великих хитова од којих је најпознатији “”, а Лулу (1969.) је постала позната по насловним нумерама из филмова Човек са златним пиштољем из серијала о Џејмсу Бонду и Господину, с љубављу.[49] Победник из 1990. године Тото Кутуњо је светски познат по хитовим на италијанском језику, док је дуо Сикрет гарден након победе из 1995. постао препознатљив унутар кругова њу ејџ музике и по обрадама њихових песама, укључујући “”.

Међу победницима Песме Евровизије, жена је значајно више. У просеку, на сваког мушког извођача који је победио биле су 3-4 женске победнице.[50]

Од 2008. године, победнику се додељују званични трофеј Песме Евровизије.[51] Трофеј је направљен од пескираног стакла и има облик микрофона из 1950-их година, када је одржана прва Песма Евровизије.[52] Аутори победничке песме добијају верзије трофеја у мањој величини. Трофеј представља дизајн Кјела Енгмана из Коста Боде из Шведске, који се баве израдом предмета од стакла.[51]

Година Земља победника Песма Извођач Поена Раз. Друго место Домаћин
1956. ШвајцарскаЛис Асија [53] Лугано
1957. ХоландијаКори Брокен 3114 Француска Франкфурт
1958. ФранцускаАндре Клаво 273 Швајцарска Хилверсум
1959. ХоландијаТеди Схолтен 215 УК Кан
1960. ФранцускаЖаклин Боје 327 УК Лондон
1961. ЛуксембургЖан-Клод Паскал 316 УК Кан
1962. ФранцускаИзабел Обре 2613 Монако Луксембург
1963. ДанскаГрета и Јерген Ингман 422 Швајцарска Лондон
1964. ИталијаЂиљола Чинквети 4932 УК Копенхаген
1965. ЛуксембургФранс Гал 326 УК Напуљ
1966. АустријаУдо Јиргенс 3115 Шведска Луксембург
1967. Уједињено КраљевствоСенди Шо 4225 Ирска Беч
1968. ШпанијаМасијел 291 УК Лондон
1969.
[54]
ШпанијаСаломе 18 Мадрид
Француска Фрида Бокара
Холандија Лени Кур
Уједињено Краљевство Лулу
1970. ИрскаДана 326 УК Амстердам
1971. МонакоСеверин 12812 Шпанија Даблин
1972. ЛуксембургВики Леандрос 12814 УК Единбург
1973. ЛуксембургАн-Мари Давид 1294 Шпанија Луксембург
1974. ШведскаWaterlooАББА 246 Италија Брајтон
1975. ХоландијаТич-ин 15214 УК Стокхолм
1976. Уједињено КраљевствоБрадерхуд оф Ман 16417 Француска Хаг
1977. ФранцускаМари Мирјам 13615 УК Лондон
1978. ИзраелИцхар Коен & Алфабета 15732 Белгија Париз
1979. ИзраелГали Атари & Милк енд хани 1259 Шпанија Јерусалим
1980. ИрскаЏони Логан 14315 Немачка Хаг
1981. Уједињено КраљевствоБакс физ 1364 Немачка Даблин
1982. НемачкаНикол 16161 Израел Херогејт
1983. ЛуксембургКорин Ерме 1426 Израел Минхен
1984. ШведскаХериз 1458 Ирска Луксембург
1985. НорвешкаБобисокс 12318 Немачка Гетеборг
1986. БелгијаСандра Ким 17631 Швајцарска Берген
1987. ИрскаЏони Логан 17231 Немачка Брисел
1988. ШвајцарскаСелин Дион 1371 УК Даблин
1989. ЈугославијаРива 1377 УК Лозана
1990. Италија 1992Тото Кутуњо 14917 Француска Загреб
1991. ШведскаКарола 1460[55] Француска Рим
1992. ИрскаЛинда Мартин 15516 УК Малме
1993. ИрскаНив Кавана 18723 УК Милстрит
1994. ИрскаПол Харингтон & Чарли Мекгетиген 22660 Пољска Даблин
1995. НорвешкаСикрет гарден 14829 Шпанија Даблин
1996. ИрскаИмар Квин 16248 Норвешка Осло
1997. Уједињено КраљевствоКатрина и Вејвс 22770 Ирска Даблин
1998. ИзраелДана Интернашонал 1726 УК Бирмингем
1999. ШведскаКарлот Нилсон 16317 Исланд Јерусалим
2000. ДанскаБраћа Олсен 19540 Русија Стокхолм
2001. ЕстонијаТанел Падар, Дејв Бентон & 19821 Данска Копенхаген
2002. ЛетонијаМари Н 17612 Малта Талин
2003. ТурскаСертаб Еренер 1672 Белгија Рига
2004. УкрајинаРуслана 28017 Србија и Црна Гора Истанбул
2005. ГрчкаЕлена Папаризу 23038 Малта Кијев
2006. ФинскаЛорди 29244 Русија Атина
2007. СрбијаМолитваМарија Шерифовић 26833 Украјина Хелсинки
2008. РусијаДима Билан 27233 Украјина Београд
2009. НорвешкаАлександр Рибак 387169 Исланд Москва
2010. НемачкаSatelliteЛена 24676 Турска Осло
2011. АзербејџанRunning ScaredЕл & Ники 22132 Италија Диселдорф
2012. ШведскаEuphoriaЛорин 372113 Русија Баку
2013. ДанскаOnly TeardropsЕмели де Форест 28147 Азербејџан Малме
2014. АустријаКончита Вурст 29052 Холандија Копенхаген
2015. ШведскаМонс Селмерлев 36562 Русија Беч
2016. Украјина1944Џамала 53423 Аустралија Стокхолм
2017. ПортугалAmar pelos doisСалвадор Собрал 758143 Бугарска Кијев
2018. ИзраелToyНета 52993 Кипар Лисабон
2019. ХоландијаArcadeДанкан Лоренс 49227 Италија Тел Авив

Неколико пута су победници Песме Евровизије били водитељи наредног издања за које је њихова земља добила право организовања, као што су Тото Кутуњо (1991.), Катрина Лесканич (1998.), Мари Н (2003.), Елдар Гасимов (2012.) и Монс Селмерлев (2016.), док су из грин рума извештавали Сертаб Еренер (2004.), Руслана (2005.) и Кончита Вурст (2015.)

Трипут су победници покушали да одбране титулу на домаћем терену, Лис Асија у Швајцарској 1957, Кори Брокен у Холандији 1958. и Лена у Немачкој 2011.[56]

Најуспешније земље учеснице и рекорди

Најуспешнијим се сматрају Ирска, Шведска и Уједињено Краљевство; Ирска има највише, седам, победа, међу којима и три за редом средином 1990-их, док је Велика Британија завршила на једној од прве две позиције у 20 од 54 такмичења (1956–2009). Међутим, током година када су поени додељивани искључив телегласањем, уз приметно бољи пријем нумера из источне Европе, ниједна од традиционално успешних земаља (према доњој табели) није постигла запаженији резултат. На свим такмичењима од 20012009, победу је односила земља којој је то била прва победа.

Победник Песме Евровизије 2006. била је Финска, која је победила након 45 учешћа на којима претходно није забележен ниједан пласман међу првих пет, док је Португалија на Песми Евровизије 2017 остварила прву победу, уједно и први пласман међу најбољих пет, након 49 учешћа. Украјина је Песме Евровизије 2004. победила у свом другом наступу, а Србија 2007. у првом наступу као самостална земља

Победа Норвешке коју је представљао Александр Рибак на Песми Евровизије 2009, првој на којој се прешло на комбиновани систем гласања жиријем и телегласањем, била је први поновни тријумф ранијег победника од 2000, и са 387 поена, 169 више од другопласиране песме, најубедљивија победа у историји Песме Евровизије. Након увођења другачијег начина бодовања 2016. у којој све земље достављају два одвојена сета поена од стране жирија и публике, свака песма је добила могућност да освоји двоструко више поена него претходних година. На Песми Евровизије 2017. године је Салвадор Собрал је као представник Португалије са 758 поена, што је и сада важећи рекорд. Собрал би имао већи број поена и од Рибака да је коришћен тадашњи систем бодовања, али Рибак остаје и даље рекордер са највећом разликом у односу на другопласираног.[57]

Ан-Мари Давид је као представница Луксембурга је победила 1973. године са освојених рекордних 80,63% од максимално могућих поена, али по потпуно другачијем начину бодовања у поређењу са данашњим, када су све песме добијале оцене од 2 до 10.[27] Ноел Келехан из Ирске је као диригент остварио рекордних пет победа (1980, 1987, 1992, 1993. и 1996), у периоду када је коришћен уживо оркестар.[6] Немачки композитор Ралф Сигел је написао укупно 22 нумере које су учествовале на Песми Евровизије, укључујући и песме с којом је 1982. године Немачка остврила прву победу и с којом је Сан Марино дошао до свог првог финала 2014..

Пет пута су исти извођачи успели да освоје и прво и друго место на различитим издањима Песме Евровизије, Лис Асија, Ђиљола Чинквети, Елизабет Андресен, Линда Мартин и Дима Билан.[27]

И песме које нису побеђивале на Евровизији су каткад постизале значајне успехе као тржишна издања. Песму , која је постала светски хит (укључујући и многе обраде), први је певао Доменико Модуњо на Песми Евровизије 1958. под називом , и освојио треће место.[6] Међу учесницима Песме Евровизије који нису победили била су и имена као што су Хулио Иглесијас, Оливија Њутон-Џон, Лара Фабијан, Тереза Кесовија, Здравко Чолић, Ана Окса, Кејт Рајан, Патрисија Кас, Бони Тајлер, Офра Хаза, Араш, Сакис Рувас, Џејд Јуен (чланица ), као и групе , и .

Табела земаља по најуспешнијим пласманима

Ранг Земља Победе 2. место 3. место Укупно
1 Ирска 74112
2 Шведска 61613
3 Уједињено Краљевство 515323
4 Француска 54716
5 Холандија 5111
6 Луксембург 5027
7 Израел 3216
8 Данска 3137
9 Норвешка 3115
10 Немачка 24511
11 Шпанија 2417
12 Италија 23510
13 Швајцарска 2338
14 Украјина 2214
15 Русија 1449
16 Белгија 1203
17 Монако 1135
18 Турска 1113
Ранг Земља Победе 2. место 3. место Укупно
18 Азербејџан 1113
20 Грчка 1034
21 Естонија 1012
21 Летонија 1012
21 Србија 1012
24 Аустрија 2013
25 Југославија 1001
26 Финска 1001
27 Португал 1001
28 Малта 0224
29 Исланд 0202
30 Пољска 0101
31 Србија и Црна Гора 0101
31 Бугарска 0101
31 Кипар 0101
34 Румунија 0022
35 Босна и Херцеговина 0011
36 Молдавија 0011

Од свих досадашњих земаља учесница, међу три првопласиране још увек нису били Албанија, Андора, Белорусија, Грузија, Јерменија, Литванија, Мађарска, Мароко, Северна Македонија, Сан Марино, Словачка, Словенија, Хрватска, Црна Гора и Чешка Република.

Ревијални програм и специјални гости

На такмичењу 1960. године је први пут изведен ревијални наступ између песама у такмичарском програму и презентовања гласова, што је временом постала традиција фестивала.[58][59] Ревијални програм најчешће обухвата наступ претходног победника (који углавном отвори такмичење), наступе посвећене историји или занимљивим тренуцима Песме Евровизије, као и представљање традиције земље домаћина.[59][60] Један од најпознатијих ревијалних програма је тачка традиционалног ирског плеса одиграна 1994. у Даблину, која је била први јавни наступ Риверденс, касније трупе са успешним турнејама широм света.[61][62]

Део ревијалних наступа су биле и поп звезде као што су Мадона (2019.), Џастин Тимберлејк (2016.), (2001.) и (2009.), али и познта виолинисткиња Ванеса Меј (1998.) и светски познати извођачи традиционалне музике Мариза (2018.) и Горан Бреговић (2008.).[63][64] Током Песме Евровизије 2003. године се уживо у програм укључио Елтон Џон поздравивши такмичаре и гледаоце.[65] На евровизијској сцени су наступали и светски признати Хор бечких дечака (1967. и 2015.), Циркус де Солеј (2009.), Ансамбл Александров (2009.), Ватра Анатолије (2004.), Прашки театар стветлећих цртежа (1984.), као и многи познати оркестри, ансамбли, па и циркуски кловнови и илузионисти.[62][59] Током финала 2010. године је наступ електропоп дуа пратио и истовремени флеш моб у неколико десетина европских градова.[62]

Мадона и Новак Ђоковић су били специјални гости Песме Евровизије

Песма Евровизије 1999. у Јерусалиму је завршена тако што су водитељи и такмичари отпевали “Hallelujah”, победничку песму из 1979. године, посветивши је жртвама рата на Косову и Метохији и НАТО бомбардовања СР Југославије које је било у току.[27] Део ревијалног програма 2016. године је био и перформанс „Сиви људи” посвећен европској мигрантској кризи.[66]

Успешни спортисти су, такође, били специјални гости Песме Евровизије, као што су боксери Виталиј и Владимир Кличко (2005.), тенисер Новак Ђоковић и кошаркаш Владе Дивац (2008.), који су отворили гласање публике. Током мисија у Међународној свемирској станици су се 2003. године јавили астронаути Јуриј Маленченко и Ед Лу, док су 2009. укључењем из свемира почетак гласања прогласили Генадиј Падалка и Коичи Ваката.[65] Град домаћин је био промовисан кроз емитоване видео спотове у којима су се појављивали тенисерка Ана Ивановић (2008), фудбалер Златан Ибрахимовић (2013.) и глумица и бивша мис Израела Гал Гадот (2019).[67][68]

Почевши од 2013. године, успостављњена је традиција да се финално вече отвара „парадом нација” или „парадом застава”, налик на церемонију отварања Олимпијских игара, уз пратећу традиционалну или популарну музику земље домаћина.[69] Парада нација је 2016. је била посвећена шведској моди, тако да су такмичари и земље биле представљене упоредо уз модну ревију и шведски прогресивни хаус као музичку пратњу.[70]

Праћење и награде

Осим званичног мрежног места , дешавања везана за Песму Евровизије прати велики број сајтова обожавалаца активних током читаве године, међу којима је најпознатији независни портал . Песму Евровизије прати и неколико најпознатијих кладионица на Интернету.

Званични клуб обожаватеља, ОГАЕ (, „Опште удружење евровизијских аматера"), је основан 1984. и има подружнице у бројним европским државама и широм света. Мањи број карата за Песму Евровизије за тзв. „ОГАЕ блок” се сваке године одваја и дистрибуира по нижим ценама преко националних клубова. Клуб организује и неколико годишњих интерних такмичења, међу којима и ОГАЕ Друга шанса, у којем подружнице шаљу по једну песму са националног финала која није изабрана за евровизијског представника.

Пред сваку Песму Евровизије, националне подружнице ОГАЕ гласају за своје фаворите, а организује анкету , у којој посетиоци настоје да прогнозирају исход предстојећег такмичења. У анкети је 2009. учествовало 150.000 посетилаца, који су успешно погодили победника, те четири од првих пет, и девет од првих десет песама, док је у полуфиналној анкети било 114.000 прогноза, које су успешно погодиле 19 од 20 песама које су се пласирале у финале. Почевши од 2002, током евровизијске седмице, додељују се награде „Марсел Безенсон”, у три категорије: награда окупљених новинара, награда за најбољу композицију по избору композитора песама-учесница, и награда за најбољи наступ по избору претходних победника. Након завршеног такмичења, своје награде у бројним категоријама додељују и , мрежни радио који током читаве године емитује евровизијске песме. Међу годишњим евровизијским ритуалима је и награда „Барбара Декс”, названа по представници Белгије 1993, која се сваке године од 1997. по избору посетилаца мрежног места додељује после такмичења најгоре обученом учеснику.[71]

Слика у јавности и критике

Песма Евровизије остаје један од најгледанијих телевизијских догађаја у целој Европи, са универзалном привлачношћу, чије се гледалиште не уклапа у једноставне социолошке категорије. Истраживања гледаности у Француској, на пример, показују да гледаност Песме Евровизије износи око 32% у свакој старосној групи од 15 до преко 60 година, међу нижим и вишим социо-економским слојевима, као и међу свим нивоима запослења.[72] Пренос Песме Евровизије 2008. био је у Србији најгледанији телевизијски програм у историји мерења гледаности.[73] Мерењима у 2015. и 2016. године је показано да је у свету Песма Евровизије била гледанији програм од Супербоула (укључујући и традиционални шоу на полувремену са музичким звездама) и доделе Оскара.[74][75]

Песмом Евровизије традиционално доминирају лагано оркестриране поп песме, једноставних, певљивих рефрена, познатих као шлагер, због чега се често назива фестивалом лаких нота. Бордин преференцијални систем гласања по државама и ограничење трајања песама на три минута значе да се песме настоје допасти гледаоцима свих укуса (описивано као „вечита журка поп музике средином пута, комбиноване са екстремним политичким гласањем”), истовремено покушавајући каквим триком привући пажњу на себе међу мноштвом других такмичара. Само 2004. године, на сцени су виђени српски опанци, кожни корсети, штуле, ролшуе, анђеоска крила, гимнастичар у поткошуљи, додоле (призивачице кише), те група која се њихала у ритму коитуса и низ сличних, експлицитних аранжмана. Само међу песмама победницама били су и наслови , , , ; од увођења слободе избора језика, многи певају на, како је писао Си-Би-Си, „евровизијском индијанском енглеском, неоптерећеном стварима попут синтаксе, логике или разумљивости”.[76]

Песма Евровизије је због ових атрибута, „народних ношњи, баналних текстова, већ сварене музике, изанђалих водитеља са још изанђалијим шалама, све наглашенијим трешењем задњице и општом претераношћу”[76] називана „годишњом екстраваганцом кича”,[77] „најшундастијим годишњим телевизијским догађајем”,[78] „такмичењем које је добар укус заборавио” које „обожавају љубитељи камп забаве свугде”,[77] „спектаклом који је толико лош да је добар”,[76] или, речима министра културе Француске из 1982. када се ова земља на годину дана повукла са такмичења, „спомеником бесмислу”.[79]

На евровизијској сцени често наступају извођачи нетрадиционалних сексуалних или родних опредељења, а такмичење има и велики број поклоника међу геј популацијом, због чега га понекад називају и „светско фудбалско првенство за гејеве”.[78]

Песма Евровизије се у неким земљама, посебно Уједињеном Краљевству, види мање као надметање песама него као прилика за смехом испуњено вече. Међу коментарима такмичења „које волимо да мрзимо”[80] (речима Би-Би-Сија) британског коментатора Терија Вогана били су и „то је једна иста песма коју Французи певају од како су окачили веш по Мажино линији”, „мора да носиш ту кошуљу зато што си изгубио опкладу!”, или пак „холандски гласачи су традиционално луди као кофа жаба”. Данска је званично протестовала након што је Воган током преноса Песме Евровизије 2001. цело вече називао водитеље „Доктор Смрт и Вила Млечнозуба”.[81]

У Грчкој су бројне организације покушавале да спрече групу да учествује. Ники Константиноу, председник Уније власника ресторана и барова Грчке, је јавно затражила од народа Финске и Грчке да не дозволи групи Лорди учешће у такмичењу, тврдећи да је група сатанистичка. Још три организације у Грчкој су покренуле законске акције против групе.[82] Сам Мр. Лорди је одговорио на оптужбе и чврсто порекао сатанизам. Изјавио је да сатанистичке групе не би написале песме као што су или .[83]

Део наступа у којем Сергеј Стјепанов свира саксофон у песми Run Away са којом је група Санстроук Пројект представљала Молдавију на Песми Евровизије 2010, постао је интернет феномем широм света, а снимљена је и десеточасовна и многе друге верзије и пародије, под називом , које су на Јутјубу прегледани више десетина милиона пута.[84][85]

Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски Српске православне цркве је довео у везу поплаве на Балкану 2014. са победом драг квин Кончите Вурст на Песми Евровизије неколико недеља раније, објаснивши „да нас Бог искушава како бисмо се вратили на прави пут”.[86]

Суседско и гласање дијаспоре

Анализе резултата гласања указују и на „пријатељско” гласање, у којем велики број поена размењују суседне и политички блиске земље.[87] Грчка и Кипар из деценије у деценију размењују максималних 12 поена. Изузетно су јаки и балтички/некадашњи совјтески, скандинавски и балкански гласачки блокови. Од увођења телегласања, на гласање утиче и демографски фактор, пошто емигранти масовно гласају за своје етничке матице. Ова појава је најприметнија код извођача из земаља са великом емиграцијом, на пример Турске и Грчке, или етнички мешовитих региона попут Балкана, тако да резултати телегласања могу подсећати на податке из етничког пописа. Примера ради, 2005. године, гласање у финалу отворила је Аустрија овако: 6 поена—Румунија, 7 поена—Турска, 8 поена—Хрватска, 10 поена—Босна и Херцеговина, 12 поена—Србија и Црна Гора. Поборници Евровизије појаву блоковског гласања објашњавају тиме да је природно да публика на географски и културно блиским просторима, често на тржишту истих медија и музичких кућа, има сличан музички укус, те и да лакше препознају извођаче из блиских земаља.

Аустријска телевизија је приликом повлачења 2007. изјавила како „све док је Песма Евровизије полигон за политичку параду а не међународни забавни програм, ОРФ не жели да шаље још талената из Аустрије на такмичење на којем немају шансе”. Тери Воган је 2003. сугерисао да су британски представници Џемини добили нула поена због учешћа те земље у инвазији на Ирак.[89] О гласању на Песми Евровизије дискутовало се и у европским скупштинама: тако се 2005. године у парламенту Молдавије расправљало о томе како су резултати телегласања „сумњиви” јер Румунија није добила максималних 12 поена, док је после Песме Евровизије 2007. група британских посланика поднела предлог захтева за променом система гласања на Песми Евровизије, за који су оценили да је „виц” и „штетан за односе између народа Европе”.[90]

Представник Ирске на Песми Евровизије 2008. био је Дастин Ћуран, лутка са сатиричном песмом „”, која је исмевала начин гласања на геополотичкој основи.

Евровизије песме и звезде на спортским такмичењима

Песму “” која је представљала Француску на Песми Евровизије 2010. године је француска национална телевизија користила за промоцију емитовања светског првенства у фудбалу.[91] Наслов је алудирао на званични албум светског првенства 1998. одржаног у Француској, а песма је постала најслушанија тог лета у земљи. Литванска група ЛТ јунајтед је, такође, своју песму са Песми Евровизије 2006. прерадила и искористила као химну светског првенства те године.[91] Украјина је била једна од домаћина Европског првенства у фудбалу 2012, а исте године су на Песму Евровизије послали популарну певачицу Гајтану, званичног пријатеља првенства, с песмом “” (Буди мој гост) која је касније пуштана и на самим стадионима.[91][92]

На свечаном отварању Летњих олимпијских игара 1996. у Атланти је Селин Дион, победница Песме Евровизије 1988. године, имала наступ заједно са симфонијским оркестром из града домаћина. На церемонији затварања су Летњих олимпијских игара 2004. у Атини су своје наступе, као специјални гости, имали претходни представници Грчке на Песми Евровизије Ана Виси и Сакис Рувас.[93] Европско првенство у фудбалу 2016. у Француској је отворено програмом у којем је и домаћи Амир певао песму којом је исте године представљао своју земљу на Песми Евровизије, а данска певачица Емели де Форест је након победе на Песми Евровизије 2013. године имала наступ током церемоније затварања Европског првенства у одбојци.[91][94] Свечано затварање Игара Комонвелта 2014. године у Глазгову је започело наступом певачице Лулу, победнице из 1969. године, а Европске игре 2019. у Минску су отворене церемонијом на којој су наступали и бишви евровизијски представници Белорусије Пјотр Елфимов и Аљона Ланскаја.[95][96]

Непосредно након победе Србије на Песми Евровизије 2007. године је уследио успех српских тенисера на Ролан Гаросу, и на чијем дочеку у Београду је пуштана победничка песма „Молитва”.[97] Током Вимблдона 2007. је песма пуштана на теренима и унутар комплекса.[97] Сања Вучић, представница Србије 2016. је била део музичке екипе која је исте године снимала химну подршке олимпијском тиму Србије за Летње олимпијске игре 2016. у Рио де Жанеиру.[98] Сања Илић и Балканика су одржали концерт у Београду у сколу Европског првенства у кошарци 2005, а касније су представљали Србију на Песми Евровизије.[99]

Песме дуа Сикрет гарден, победника из 1995. године, се често користе као музичке подлоге на такмичењима у уметничком клизању.[100]

Политика и Песма Евровизије

Правила Европске радиодифузне уније покушавају да сачувају аполитични карактер манифестације, али је Песма Евровизије од својих раних фаза представљала потенцијалну платформу за исказивање геополитичких ставова.[101][102][103] Међу најпознатијим контроверзама су сведочења новинара о утицају шпанског диктатора Франсиска Франка на гласање на Песми Евровизије 1968. како би донео победу Шпанији, након чега је Масијел однела победу за један поен изнад фаворизованог британског представника Клифа Ричарда чија је песма “” касније постала позната широм света.[101][102]

Песма “” Паула де Карваља која је представљала Португалију 1974. године је двадесет дана након такмичења искоришћена као скривена порука на радију упућена армији за отпочињање Каранфилске револуције којим је свргнут диктатор Марсело Каитано[101][102] Грчка се повукла с такмичења 1975. године због дебија Турске која је извршила инвазију на Кипар годину дана раније.[104] Наредне године се Грчка вратила с песмом “” која је критиковала турску спољну политику, због чега се Турска повукла с Песме Евровизије.[105]

На Песми Евровизије 1990. је представљен велики број песама инспирисаних падом Гвоздене завесе и Берлинског зида и најављеном Уговору о Европској унији, са насловима попут Заједно:1992, Негде у Европи, Нема више зидова, Живети слободно или Бранденбуршка капија.[106]

Наранџаста револуција у Украјини се десила 2004. године након победе те земље на Песми Евровизија, па је организација наредног издања схваћена у политичком врху као прилика да се Украјина покаже у најбољем свету. Песма Разом нас бахато, химна револуције, изабрана је за представника те земље; по захтеву ЕУР, из текста су уклоњене непосредне оде председнику Јушченку, а извођење прерађене „химне свих бораца за слободу” пратили су вокали који су пред крај покидали ланце и окове.[107]

Грузија је првобитно најавила повлачење с Песма Евровизије 2009. године у Москви због умешаности Русије у рат у Грузији, али је ипак потврдила учешће након победе на Дечјој песми Евровизије 2008. уз максималних 12 поена од Русије.[108] За представника Грузије је изабрана група “” с песмом “” која је представљала игру речи која је могла да буде протумачена и као политичка порука против тадашњег премијера Русије Владимира Путина. Референтна група ЕРУ је упутила предлог грузијском емитеру да промени песму или, барем, речи, што је Грузија одбила оптужујући Русију да врши притисак, што је резултирало званичним повлачењем Грузије с такмичења те године.[108][101]

Јерменија је Песму Евровизије 2015. искористила као прилику да обележи сто година од геноцида над Јерменима на подручју Османског царства. Састављена је група од јерменске дијаспоре са свих континената и представљена песма “” („Немој да негираш”), чији је наслов могао да се протумачи као директна порука државама које одбијају да признају карактер масовних убистава као геноцид, због чега је морао да буде промењен назив песме.[103][109]

На конференцији за медије 2017. након првог полуфинала је представник Португалије и каснији победник такмичења, Салвадор Собрал, скренуо пажњу на европску мигрантску кризу носивши мајицу с натписом “” и критикујући третман према избеглицама у Грчкој, Турској и Италији.[110] ЕРУ је издао саопштењем којим је рекао да је Собрал искористио такмичење да би послао политичку поруку и да би могао да буде суспендован уколико би поново носио исту мајицу током фестивала.[110]

Израел и арапске земље

Израелско-арапски сукоб и проистекла политичка ситуација су у великој мери утицали на учешће многих земаља на Песми Евровизије. Први наступ Израела 1973. године је био под посебним мерама опреза пошто се догодио годину дана након масакра израелских спортиста на Олимпијским играма у Минхену од стране палестинских терориста из организације „Црни септембар“.[102]

Већина арапских земаља северне Африке и блиског истока су такође чланице ЕРУ и имају право наступа на Евровизији. Током преноса фестивала 1978. године јорданска телевизија је за време наступа Изара Коена убацила интермецо, а пренос је прекинут истог момента када је Израел проглашен за победника.[111] Иако је изабрала представника за Песму Евровизије 1979. године, Турска се повукла са такмичења у Јерусалиму због притиска арапских земаља.[112] Једина арапска држава која је наступила на овом фестивалу био је Мароко који је наступио 1980 када је Израел одустао од учешћа. Либан је најавио учешће 2005. у Кијеву и чак је била изабрана и песма, али пошто закони те арапске земље забрањују било какво емитовање израелских садржаја, представници државне телевизије Либана су тражили од ЕБУ-а дозволу да током наступа Шири Мајмон пуштају рекламе што је ЕБУ одбила.[113]

Током наступа на 2000. године чланови групе „Пинг Понг” који су представљали Израел су махали заставама Израела и Сирије позивајући на мир у региону.[101][102] На такмичењу 2009. године су представнице Израела биле Ноа и Мира Авад, јеврејска и арапска певачица које су извеле песму (Постоји и други начин) која је садржала делове и на хебрејском и арапском језику.[114] Њих две су песму описале не као песму мира, већ као песму која позива на поштовање хуманости других.[108]

Након тријумфа Израела 2018. године, током победничког говора је Нета Барзилај изјавила: „Следећи пут у Јерусалиму”, што је изазвало бројне котнроверзе.[115] Влада Израела је инсистирала да се наредно издање такмичења одржи у Јерусалиму, који својим главним градом сматра и Држава Палестина, али је због притиска јавности одабран Тел Авив.[115] Више од 140 уметника из целог света је потписало петицију којом позивају на бојкот Песме Евровизије у Израелу због окупације палестинских територија, третмана према Палестинцима у Израелу и оптужби за ратне злочине почињене од стране израелске војске.[115] Представници Исланда, група Хатари, су током преноса финала показали палестинске транспаренте, а двоје плесача током наступа Мадоне у ревијалном делу се држало за руке док су имали залепљене заставе Израела и Палестине на леђима.[116]

Југославија и проистекле земље

Једина земља Источног блока која је учествовала на Песми Евровизије је Југославија, што је често тумачено као гест независности Јосипа Броза Тита од Москве.[109]

Након распада Југославије прве новоформиране државе су дебитовале 1993. године. Хрватска се представила с песмом “” коју је изводила група „Пут” и завршила стихом „Немој да плечеш, моје хрватско небо”, док је Босну и Херцеговину представљао Мухамед Фазлагић Фазла с песмом „Сва бол свијета” која је говорила о текућем рату у тој земљи.[117][118] У медијима су били актуелни наводи да је процес избора за представнике у Босни и Херцеговини вођен по тзв. националном кључу како би се смењивали конститутивни народи (Бошњаци, Срби, Хрвати).[119][120] СР Југославији није било дозвољено учешће због санкција све до петооктобарских промена и пријема у Уједињене нације. Процес примања Србије и Црне Горе у ЕРУ је покренут 2002. године, а дефинитивни деби на Песми Евровизије се догодио 2004 када је Жељко Јоксимовић освојио друго место с песмом „Лане моје”.[121]

Као симболичан увод у распад државне заједнице СЦГ две године касније је у медијима представљан избор за представника 2006. године.[102][66] На Европесми-Еуропјесми одржаној у Београду се десио инцидент када је публика негодовала због победе црногорске групе Но нејм након што чланови жирија из Црне Горе нису дали ниједан поен победницима Беовизије, Фламингосима и Луису, и другопласираној Ани Николић.[122] Како није дошло до договора представника РТС-а и РТЦГ-а, Србија и Црна Гора је остала без представника на Песми Евровизије. С обзиром да је пријавила учешће и платила котизацију, било јој је дозвољено да гласа, што је била јединствена ситуација у историји такмичења у којој је гласала земља која није имала представника.[122] Референдум о независности Црне Горе је одржан дан након такмичења у Атини, на којем се 55,5 % изашлих определило за проглашење независности Црне Горе.

У периоду припрема за Песму Евровизије 2008. у Београду и избор представника Србије, проглашена је независност Косова што је довело до политичке ситуације у земљи због којег је за неколико недеља одложена Беовизија, фестивал на којем би био изабран представник.[123] У медијима су се јављали наводи да су текстови појединих песама на Беовизији били посвећени косовској тематици, што је Владимир Граић неколико година касније потврдио коментаришући песму „Завет” коју је изводила група Бјути квинс.[124] Слични наводи су постојали и за победничку песму Оро коју је изводила Јелена Томашевић и у чијем се тексту, између осталог, помиње Видовдан, празник на који се догодила Косовска битка, као централни догађај косовског култа.[125]

Азербејџан и Јерменија

Водећи разлог у политичком сукобу Азербејџана и Јерменије је статус области Нагорно-Карабах коју Азербејџан сматра својом аутономном облашћу, а која је под политичком и војном контролом већински насељених Јермена који су прогласили Републику Арцах. Јерменија је дебитовала 2006. године с певачем Андреом, који је управо из спорне области.[126] Азербејџан је дебитовао две године касније.

На Песми Евровизије 2009. године је делегација Азербејџана протестовала зато што је у разгледници која је најављивала јерменског представника приказан споменик Ми смо наше планине из области Нагорно-Карабах.[108] Разгледница је промењена, али је током презентовања гласова Јерменије Сирушо у рукама држала таблу с које је читала гласове и на чијој залеђини се налазила слика споменика.[108] Исте године су постојале су оптужбе да је на националној телевизији Азербејџана био замагљен број на који је могло да се гласа за Јерменију, а накнадно је Министарство националне безбедности позвало на саслушање неколико грађана који су гласали за Јерменију.[108]

Такмичење 2012. је одржано у Бакуу након победе Азербејџана претходне године. Иако су власти Азербејџана обећале да ће гарантовати за безбедност јерменских представника и фанова, Јерменија је одлучила да одустане од такмичења након кампање бојкота коју је предвовилда група од 22 певача и бивших представника на Песми Евровизије.[127]

Представница Јерменије Ивета Мукучјан је током прве полуфиналне вечери 2016. године махала заставом Републике Арцах, због чега су званичници ЕРУ најавили казну јерменској телевизији због кршења забране слања политичких порука.[128] Од када се јавно објављују детаљни резултати и рангирање чланова жирија, готово сваки пут су жирији Азербејџана и Јерменије једни друге једногласно ставили на последње место.[129]

Русија и Украјина

Политички односи Русије и Украјине и њихов однос на Песми Евровизије је значајно промењен након рат на истоку Украјине и Кримске кризе. Због почетка рата и отежане финансијске ситуације, Украјина се повукла с Песме Евровизије 2015. године, а Русија је послала популарну певачицу Полину Гагарину с песмом посвећеној миру.[130] Гагарина је освојила друго место, а током процедуре гласања су водитељке у хали, због звиждања током доделе поена Русији, скретале пажњу да је Песма Евровизије музичко такмичење које није повезано с политиком.[131]

Украјина се вратила наредне године и однела победу године с песмом „1944” коју изводи Џамала, а која говори о породичном искуству током протеривања Татара с полуострва Крим од стране совјетских власти.[66] Непосредно након самог одабира ове песме, поједини руски политичари, као и власти проглашене Републике Крим, оптужили су украјинске органе власти да се песма користи за „напад на Русију” и „истицање трагедије Татара да би се европским гледаоцима створила лажна слика наводног срамоћења Татара на руском Криму”.[132] Ипак, публика у Украјини је Русији доделила максималних 12 поена, док је руска публика доделила Украјини 10 поена.

Јулија Самојлова је одабрана да представља Русију 2017. године на такмичењу одржаном у Кијеву, али је Служба за безбедност Украјине забранила је Самојловој улазак на територију земље на три године због кршења закона услед њеног наступа на спорној територији Крим. ЕРУ је предложила руској телевизији да промени такмичара или да преноси наступ своје представнице преко сателита, што је одбијено и што је довело до одустајања Русије од Песме Евровизије те године.[133]

На избору за представника Украјине на Песми Евровизије 2019. је победила певачица Марув, која је одбила да потпише уговор којим би се обавезала да неће наступати у Русији и да ће представљати ставове украјинског друштва.[134] Певачица је издала саопштење у којем је навела да не жели да претвара своје учешће у промоцију политичара. Украјина је тако остала без представника те године.[134]

Такмичења по узору на Песму Евровизије

  • Дечја песма Евровизије (енгл. ), такмичење за певаче до 15 година старости, формата и пропозиција налик на Песму Евровизије, одржава се од 2003. године, такође у организацији Европске уније за радиодифузију. ЕУР је такмичење основала по узору на дечје такмичење песама, касније „Нордијску дечју Евровизију”, која је од 2000. године одржавана у Данској.
  • Међународни фестивал песама у Сопоту, одржаван повремено од 1961. у Сопоту у Пољској.
  • Песма Интервизије, такмичење по узору на Песму Евровизије на којем су учествовале земље бившег Источног блока, које је организовала Интервизија, телевизијска мрежа националних емитера ових социјалистичких земаља. Песма Интервизије је одржавана у Сопоту као замена за Међународни фестивал; укинута је 1981. када је у Пољској уведено ванредно стање, а сам Фестивал је поново организован од 1985. под старим именом.
  • Светски фестивал оријенталне музике, одржан први пут у Сарајеву, са учесницима из Азије и Европе.
  • Песма Бундесвизије, такмичење шеснаест савезних држава Немачке, које од 2005. организује утицајни забављач Штефан Раб.
  • („Светска визија: Америчка химна”), предложено такмичење засновано на евровизијском формату, на који је америчка телевизијска мрежа Ен-Би-Си откупила права од ЕУР. На такмичењу би, ако буде остварено, учествовале песме из 50 америчких савезних држава, а замишљено је као конкуренција Идолу.[135]
  • Плес Евровизије, телевизијско такмичење у плесном спорту, које се одржава од 2007. у огранизацији ЕУР и Би-Би-Сија.

На јесен 2005, ЕУР је организовала посебан програм као прославу педесетогодишњице Песме Евровизије, који је, под називом Честитамо! (по истоименој песми, са којом је Клиф Ричард представљао Уједињено Краљевство 1968) одржан у Копенхагену. У опуштеном програму слављеничке атмосфере, који је водила Катрина Лесканич, учествовао је уживо велики број учесника из првих 50 година и приказани исечци из историје такмичења, а међу 14 песама које су претходно одабрали ЕУР и публика гласањем преко Интернета, бирана је телегласањем најпопуларнија песма Евровизије свих времена, за коју је изабрана песма шведских представника АББА 1974.

Референце

  1. Каткад и (неправилно) Такмичење за песму Евровизије.
  2. (Пренос уживо.) , 2006, овде у архиви ., Приступљено 7. 1. 2008.
  3. Архивирано на сајту (јануар 13, 2005) (на језику: енглески) (Песма Евровизије — међународни музички програм.) Метју Мареј, (Музеј радиодифузних комуникација)., Приступљено 7. 1. 2008.
  4. . (Финска победила на такмичењу Евровизије.) Ал Џазира, 21. мај 2006, Приступљено 7. 1. 2008.
  5. . (Евровизијске занимљивости.) Би-Би-Си, 5. мај 2002, Приступљено 7. 1. 2008.
  6. „Facts & Figures”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 30. 5. 2019.
  7. „10 world-famous acts that competed in Eurovision”. sbs.com.au. Приступљено 25. 5. 2019.
  8. „15 Famous Artists You Didn't Know Competed In Eurovision”. whatculture.com. Приступљено 25. 5. 2019.
  9. Patrick Jaquin Eurovision's Golden Jubilee
  10. bbc.co.uk History of Eurovision
  11. George T. Waters Eurovision: 40 years of network development, four decades of service to broadcasters
  12. David Fisher Media Statistics: 1951
  13. „Historical Milestones”. eurovision.tv. 2005. Архивирано из оригинала на датум 26. 5. 2006. Приступљено 26. 5. 2006.
  14. (на језику: француски) 1959. (Историја од 1956. до 1959). Франк Томас и Лоран Балмер, , 1999–2006, Приступљено 7. 1. 2008.
  15. (Одељење за операције Евровизије.) Европска унија за радиодифузију, , 8. јун 2007, Приступљено 7. 1. 2008.
  16. (Спектрин евровизијски дневник је сада онлајн.) Итамар Барак, , 17. април 2007, Приступљено 12. 1. 2008.
  17. (Изводи из одредаба о радију.) Међународна унија за телекомуникације, издање из 1990, измењено 1994, на мрежном месту Европске уније за радиодифузију, ., Приступљено 9. 1. 2008.
  18. (Одредбе о радију; члан 5: Алокације фреквенција.) Међународна унија за телекомуникације, верзија од 1. септембра 2005, Приступљено 9. 1. 2008.
  19. (Песма Евровизија 1956 — данас.) Би-Би-Си, 26. април 2007, Приступљено 9. 1. 2008.
  20. До уједињења Немачке 1990, учествовала је, и у неким годинама представљана као, Западна Немачка.
  21. До Преспанског споразума 2018, учествовала је као Бивша Југословенска Република Македонија.
  22. (Украјина.) ., Приступљено 9. 1. 2008.
  23. (Правила Песме Евровизије 2005.) , 2005, овде у ., Приступљено 7. 1. 2008.
  24. (Распоред проба.) , 2006, овде у ., Приступљено 7. 1. 2008.
  25. (Последње вести из Атине.) , 11. мај 2006, овде у ., Приступљено 7. 1. 2008.
  26. O'Connor 2005.
  27. (Евровизија 2004: о гласању.) , 12. мај 1004, овде у ., Приступљено 10. 1. 2008.
  28. („Ексклузивно: Жирији такође добијају 50% учешћа у резултату полуфинала!”) Ситсе Бакер (), Европска унија за радиодифузију, , 11. октобар 2009, Приступљено 11. 10. 2009.
  29. „Rules of the 59th Eurovision Song Contest” (PDF). Европска радиодифузна унија. Приступљено 23. 5. 2019.
  30. „Rules”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 23. 5. 2019.
  31. Eurovision Countdown 2009, део 2. Европска радоидифузна унија.
  32. (Резултати жребања.) , 21. март 2006, овде у ., Приступљено 10. 1. 2008.
  33. Би-Би-Си., Приступљено 10. 1. 2008.
  34. (1974: Брајтон, Уједињено Краљевство.) , овде у ., Приступљено 11. 1. 2008.
  35. (Велике наде украјинских домаћина за Евровизију.) Хелен Фокс, Би-Би-Си њуз, 19. мај 2005, Приступљено 8. 1. 2008.
  36. (Милстрит.) ., Приступљено 8. 1. 2008.
  37. (Евровизија 1993 — место одржавања.) ., Приступљено 8. 1. 2008.
  38. (Где да сместимо стране туристе?) Џон Мароун, ., Приступљено 8. 1. 2008.
  39. „Urban Trad”. UrbanTrad.com. 28. 9. 2004. Архивирано из оригинала на датум 8. 2. 2007. Приступљено 18. 7. 2006.
  40. „The Diggiloo Thrush”. Приступљено 24. 5. 2019.
  41. „Everything you need to know about Eurovision—and its decades of glorious camp”. Приступљено 13. 5. 2018.
  42. „Eurovision 2017: Everything You Need To Know About Italy Entry Francesco Gabbani And His Dancing Gorilla”. Хафингтон пост. Приступљено 24. 5. 2019.
  43. „What is Joik, as heard in Norway’s 2019 Eurovision entry Spirit In the Sky?”. metro.co.uk. Приступљено 26. 5. 2019.
  44. Конкурс за избор композиција за такмичење Беовизија 2008. Архивирано на сајту (октобар 22, 2007) (на језику: енглески) Радио-телевизија Србије, 2007, Приступљено 11. 1. 2008.
  45. (Либан се повлачи са Евровизије.) Би-Би-Си, 18. март 2005, Приступљено 11. 1. 2008.
  46. {eurovision.tv} 31.12.2010.
  47. „10 Best Eurovision Song Contest Winners Of All Time”. theculturetrip.com. Приступљено 23. 5. 2019.
  48. До 2008, укупно су 34 пута победила даме (укључујући женске саставе), 10 пута мушкарци (укључујући мушке саставе), и 12 пута музичке групе које су укључивале извођаче оба пола.
  49. „Trophy”. Eurovision Song Contest (на језику: енглески). Приступљено 31. 5. 2019.
  50. „Eurovision Crystal Trophy”. Kosta Boda (на језику: енглески). Приступљено 31. 5. 2019.
  51. Пуни резултати Песме Евровизије 1956. никада нису објављени; познат је само победник.
  52. 1969. године четири песме су делиле прво место, пошто тада још увек није било пропозиција за случај једнаког броја поена.
  53. Види #Више песама са највећим бројем поена.
  54. „Final of Eurovision 2011 set for 14 May, Lena returns!”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 30. 5. 2019.
  55. „An Alternate Universe: Eurovision 2017 Under the Old Voting System”. escxtra.com. Приступљено 27. 5. 2019.
  56. „Star percussionist revealed as Eurovision interval act”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 22. 5. 2019.
  57. „The definitive guide to Eurovision interval acts”. esc-plus.com. Приступљено 22. 5. 2019.
  58. „Poll: What is your favourite Eurovision grand final interval act from the past decade?”. wiwibloggs.com. Приступљено 21. 5. 2019.
  59. Barnes, Clive. „Riverdance Ten Years on”. RiverDance. Архивирано из оригинала на датум 22. 5. 2009. Приступљено 27. 7. 2006.
  60. „Eurovision 2017: Our Countdown Of The 10 Best Interval Acts Ever”. Хафингтон пост. Приступљено 22. 5. 2019.
  61. „Други бојкотују, Мадона пева: Поп икона стиже на Евровизију”. Би-Би-Си. Приступљено 22. 5. 2019.
  62. „Велике звезде у „Београдској арени. Радио-телевизија Србије. Приступљено 22. 5. 2019.
  63. „The end of a decade: Riga 2003”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 23. 5. 2019.
  64. „Геополитика песме”. Време (недељник). Приступљено 22. 5. 2019.
  65. „Second Semi-Final: The Qualifiers”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 25. 5. 2019.
  66. „Gal Gadot promotes Tel Aviv during Eurovision broadcast”. . Приступљено 25. 5. 2019.
  67. „Eurovision Song Contest 2013: Reporter's log”. Би-Би-Си. Приступљено 22. 5. 2019.
  68. Albinsson, Mathilde (13. 5. 2016). „Så blir öppningsnumret i finalen av Eurovision 2016 – en hyllning till svensk design och dansmusik”. svt.se (на језику: шведски). Sveriges Television. Приступљено 25. 5. 2016.
  69. . Архивирано на сајту (мај 7, 2016) (на језику: енглески) (Награда Барабара Декс)., Приступљено 19. 5. 2009.
  70. (Од националног поноса до глобалног кича: Песма Евровизије.) Филип Ле Герн (), Универзитет Лил 1., Приступљено 14. 3. 2008.
  71. Рекордна гледаност ”Песме Евровизије 2008” у Србији. Радио-телевизија Србије, 25. мај 2008, Приступљено 21. 5. 2009.
  72. „Eurovision Song Contest 2016: A Viewer’s Guide”. Њујорк тајмс. Приступљено 23. 5. 2019.
  73. „Oscars: How Many People Watch the Ceremony Worldwide?”. hollywoodreporter.com. Приступљено 23. 5. 2019.
  74. Џесика Грант Јоргенсен, Си-Би-Си њуз, 23. јун 2006, Приступљено 13. 3. 2008.
  75. . Џил Лолес (), Асошијејтед прес, у „Вашингтон посту”, 20. мај 2006, Приступљено 13. 3. 2008.
  76. . Сиднеј морнинг хералд, 17. мај 2004, Приступљено 13. 3. 2008.
  77. Архивирано на сајту (мај 10, 2006) (на језику: енглески) ., Приступљено 14. 3. 2008.
  78. (Евровизија: Да ли је време да искључимо такмичење?) Би-Би-Си, 19. мај 200., Приступљено 14. 3. 2008.
  79. (У коментаторској кабини са сером Теријем.) Би-Би-Си, 12. мај 2007, Приступљено 14. 3. 2008.
  80. http://www.paskedi.gr/UserPages/NewsLetterPreview.aspx?ID=58 Архивирано на сајту (јануар 10, 2007) (на језику: енглески) 'NO ENTRANCE' TO THE FINNISH MUSIC GROUP!!.], Приступљено 11. 4. 2013.
  81. Finland sends in the heavy metal mob for its Eurovision challenge. The Guardian.
  82. „Sunstroke Project”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 30. 5. 2019.
  83. „Epic Sax Guy”. knowyourmeme.com. Приступљено 30. 5. 2019.
  84. „Амфилохије: Поплаве су опомена због Кончите Вурст, то је "доказ да нас Бог још воли". Блиц. Приступљено 23. 5. 2019.
  85. Fenn, Daniel; Suleman, Omer; Efstathiou, Janet; Neil F. Johnson, Oxford University (22. 5. 2006). „Connections, cliques and compatibility between countries in the Eurovision Song Contest” (PDF). arxiv.org. Приступљено 2. 5. 2007.
  86. Mantzaris, Alexander V.; Rein, Samuel R.; Hopkins, Alexander D. (2018). „Preference and neglect amongst countries in the Eurovision Song Contest”. Journal of Computational Social Science. 1 (2): 377—390. doi:10.1007/s42001-018-0020-2.
  87. (Извођачи из УК на најнижој евровизијској тачки.) Би-Би-Си, 25. мај 2003, Приступљено 14. 3. 2008.
  88. (Посланик захтева измену евровизијског гласања.) Би-Би-Си, 15. мај 2007, Приступљено 14. 3. 2008.
  89. „Euro 2016 meets the Eurovision Song Contest?”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 31. 5. 2019.
  90. „UEFA EURO 2012 Volunteer Newsletter, August 2011” (PDF). УЕФА. Приступљено 31. 5. 2019.
  91. „Closing ceremony with Eurovision artists”. esctoday.com. Приступљено 31. 5. 2019.
  92. „Winner of Eurovision Song Contest will perform at EuroVolley closing ceremony”. ЦЕВ. Приступљено 31. 5. 2019.
  93. „Glasgow 2014: Commonwealth closing ceremony watched by 6.8m”. BBC Sport. 3. 8. 2014. Приступљено 31. 5. 2019.
  94. „Glasgow 2014: Commonwealth closing ceremony watched by 6.8m”. BBC Sport. 3. 8. 2014. Приступљено 31. 5. 2019.
  95. „A decade of song: Eurovision winners through the years (2000-2009)”. Европска радиодифузна унија. Приступљено 3. 6. 2019.
  96. „Sanja Vučić: Himna za srpske olimpijce”. Вечерње новости. Приступљено 31. 5. 2019.
  97. „Minsk 2019 - 2nd European Games - Day 1”. gettyimages.be. Приступљено 1. 7. 2019.
  98. „'Balkanika' na Kalemegdanu”. . Приступљено 3. 6. 2019.
  99. „Eurovision's political scandals – From Franco to Syrian flags”. . Приступљено 25. 5. 2019.
  100. „ТОП 15: Највећи евровизијски скандали”. Telegraf.rs. Приступљено 25. 5. 2019.
  101. „Највећи политички скандали на Евровизији”. Талас. Приступљено 26. 5. 2019.
  102. „1975. Стокхол”. . Приступљено 25. 5. 2019.
  103. „1976. Хаг”. . Приступљено 25. 5. 2019.
  104. „1990. Загреб”. . Приступљено 25. 5. 2019.
  105. „2005. Кијев”. . Приступљено 25. 5. 2019.
  106. „2009. Москва”. . Приступљено 25. 5. 2019.
  107. „Политичке борбе преко Евровизије”. 021.rs. Приступљено 26. 5. 2019.
  108. Herbet, Emily. „Portugal: EBU Ban Salvador Sobral from Wearing "S.O.S Refugees" Jumper”. Eurovoix.com. Eurovoix. Приступљено 27. 5. 2019.
  109. , Приступљено 27. 1. 2012.
  110. „1979. Јерусалим”. . Приступљено 27. 5. 2019.
  111. , Приступљено 27. 1. 2012.
  112. „There must be another way”. diggiloo.net. Приступљено 27. 5. 2019.
  113. „Ко позива на бојкот Евовизије у Израелу”. talas.rs. Приступљено 28. 5. 2019.
  114. „Евровизија 2019: Пет лекција које смо научили”. Би-Би-Си. Приступљено 28. 5. 2019.
  115. „Don't ever cry”. diggiloo.net. Приступљено 27. 5. 2019.
  116. „Мухамед Фазлагић Фазла : је западни поглед на оно што се нама дешавало у БиХ”. kliker.info. Приступљено 27. 5. 2019.
  117. „Национални кључ не гарантује квалитет, а да ли постоји?”. klix.ba. Приступљено 25. 5. 2019.
  118. „Марија Шестић: Хари ми је оставио тежак задатак”. Независне новине. Приступљено 25. 5. 2019.
  119. „Ми на Евровизији”. . Приступљено 25. 5. 2019.
  120. „2006. Атина”. . Приступљено 25. 5. 2019.
  121. „Одложена „Беовизија. Политика. Приступљено 26. 5. 2019.
  122. „Одбројавање за Беч”. Радио-телевизија Србије. Приступљено 26. 5. 2019.
  123. {{cite web|publisher=-{The Daily Telegraph }-|url=https://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/serbia/2016113/Serbia-sings-Eurovision-song-aimed-at-Kosovo.html%7Ctitle= Serbia sings Eurovision song aimed at Kosovo|accessdate=26 May 2019}}
  124. „You need friends to win in Eurovision”. The Daily Telegraph. Приступљено 4. 6. 2014.
  125. „Јерменија бојкотује Еуросонг”. 021.rs. Приступљено 27. 5. 2019.
  126. „Евросонг: Казна Јерменији због инцидента са заставом”. Вечерње новости. Приступљено 26. 5. 2019.
  127. „The EBU responds to Azerbaijan and Armenia’s jury scores: “We are happy jurors keep the contest clear from geopolitical influences. wiwibloggs.com. Приступљено 27. 5. 2019.
  128. „Russia is desperate to win the Eurovision song contest. Everybody else is desperate they lose.”. Вашингтон пост. Приступљено 28. 5. 2019.
  129. „Још један инцидент на Евровизији: Публика громогласно извиждала Русију, водитељке смиривале страсти!”. Telegraf.rs. Приступљено 28. 5. 2019.
  130. „Russia MPs slam Ukraine's choice of Crimean Tatar for Eurovision”. Yahoo News. 23. 2. 2016. »to offend Russia«  »capitalising on the tragedy of the Tatars to impose on European viewers a false picture of alleged harassment of the Tatars in the Russian Crimea«
  131. „Русија неће учествовати на Евросонгу”. Радио-телевизија Србије. Приступљено 27. 5. 2019.
  132. „Украјина због Русије повукла такмичарку са Евровизије”. Политика. Приступљено 27. 5. 2019.
  133. („САД ће имитирати евровизијско такмичење.”) Би-Би-Си, 11. фебруар 2006, Приступљено 10. 1. 2008.

Литература

Спољашње везе

  • Званични веб-сајт
  • — Званично место Европске уније за радиодифузију
  • http://www.rts.rs/page/rts/ci/Еуросонг.html — Званично место Песме Евровизије у Србији
  • — Званична међународна организација обожаватеља Песме Евровизије
  • — Водећи независни евровизијски портал
  • — Мрежни радио (у сарадњи са ЕУР) који без престанка емитује евровизијске песме

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.