Пеликан

Пеликан или несит (лат. ) је род птица и једини представник монотипичне породице пеликани[1] или несити[2] (лат. ) из истоименог[2] реда (лат. ).

Пеликан
Временски распон: Рани олигоцен-садашњост, 28.1–0 Ma
Аустралијски несит
()
Велики бели пеликан у условима оплодње лети над Валвис Бејом, Намибија.
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:

, 1815
Род:

, 1758
Врсте

Етимологија

Род је први формално описао Лине 1758. године у десетом издању његовог дела . Он је описао препознатљиве карактеристике као што је прав кљун смештен на врху, линеарних ноздрва, голо лице и потпуно спојена стопала. Ова рана дефиниција укључивала је , корморане и , као и пеликане.[3] Име потиче од античке грчке речи (πελεκάν),[4] која је изведена из речи (πέλεκυς) са значењем „секира”.[5] У класичним временима, ова реч се користила за пеликане и детлиће.[6]

Таксономија

Фамилију је увео (као ) франциски полихистор Константин Самјуел Рафинеск 1815. године.[7][8] Пеликани су дали своје име реду који је имао разнолику таксономску историју. Тропске птице, анхинге, корморани, , , и , су традиционални чланови реда, су традиционални чланови реда који су били рекласификовани: тропске птице у свој засебни ред, , и преостали у . Уместо њих, чапље, ибиси, , чекићарке, и ципеларке су били пренети у .[9] Молекуларна евиденција сугерише да ципеларке и чекићарке формирају сестринске групе пеликана,[10] иако постоје извесне нејасноће у погледу тачних односа између три лозе.[11]

 
 
 
 
 

 
 

Еволуциони односи међу постојећим врстама на основу Кенедија (2013).[12]

Чапље ()

Ибиси и кашикари ()

Чекићарке ()

Ципеларке ()

Пеликани ()

Кладограм базиран на раду Хакета (2008).[9]

Најближи живи рођаци
Чекићарке
Рода ципеларка

Постојеће врсте

Осам постојећих врста пеликана су традиционално дељене у две групе, једну која садржи четири врсте које се гнезде на тлу са углавном белим перјем (аустралијски, далматински, велики бели, и амерички бели пеликан), и групу која садржи четири врсте сивог или смеђег перја, које се углавном гнезде било на дрвећу (розолеђи, тачкасто-кљунасти и смеђи несит), или на морским стенама (перувански пеликан). Углавном морски смеђи и перувански пеликани, који су раније сматрани коспецифичним,[13] се понекад одвајају од других смештањем у подрод [14] али заправо постоје врсте са оба типа изгледа и понашања при гнеждењу у сваком.

ДНК секвенцирање митохондријских и нуклеарних гена је произвело сасвим другачије односе; три пеликана Новог света формирају једну лозу, при чему је амерички бели пеликан сестрински са два смеђа пеликана, а пет врста пеликана Старог света другу. Далматински, розолеђи, и тачкасто-кљунасти су сви били блиско сродни један другом, док је аустралијски бели пеликан био њихов следећи најближи сродник. Белики бели пеликан исто тако припада овој лози, али се он први одвојио од заједничког претходника од друге четири врсте. Овај налаз сугерише да су пеликани еволуирали у Старом свету и да су се раширили у Америке, и да је преференција за гнеждење на дрвећу или тлу у већој мери зависна од телесне величине него генетике.[12]

  • Смеђи несит
    ()
  • Перуански несит
    ()
  • Амерички бели несит
    ()
  • Ружичасти несит
    ()
  • Кудрави несит
    ()
  • Ружичастолеђи несит
    ()
  • Филипински несит
    ()
  • Аустралијски несит
    ()

Опис

Крупно тело покривено је белим или бело-ружичастим перјем, а перје за летење на врховима крила је црно или тамно. Дужином тела достиже 175, а распоном крила и 260 cm. Глава је мала, а врат је дугачак. Истиче се дуги, жућкасти кљун, кукаст на врху и који је под вратом проширен у растегљиву кожну кесу. Ружичасто обојене, кратке и снажне ноге имају пловну опну између сва четири прста. На тлу је тром, али веома добро и високо лети. Такође су спретни и у води.[15][16]

Исхрана

Храни се рибом, коју лови у заједничком риболову, а храни се и другим воденим животињама.[15] За храном трагају у лету. Када примете плен, слећу на воду и постављају се у полукруг и раширених крила опкољавају преплашене рибе.[16]

Размножавање

У време парења голе површине коже добијају живе боје: жуту, наранџасту или црвену. Гнездо гради у већим колонијама на тлу у шевару, од рогоза и водених биљака или од грања. Једном годишње снесе два до три бела јаја. Младе хране оба родитеља и то полусвареном храном коју поврате у кесу испод кљуна.[15][16]

Станиште

Живи у јатима уз велика језера, мочварне обале, плитке муљевите морске обале или широка речна ушћа. Присутан је на свим континентима, осим Антарктика.[16] У Европи живи у Румунији, Грчкој и Албанији, али понекад залута до северне Немачке или Шпаније. Селица је, веома је ретка и у Европи је угрожена.[15]

Занимљивост

Пеликани удишу ваздух на уста, јер немају носне отворе.[17]

Референце

  1. „Правилник о условима које треба да испуњава зоолошки врт, односно мини зоолошки врт и елементима за одређивање мини зоолошког врта” (PDF). стр. 18.
  2. „Строго заштићене врсте које се налазе на Додацима CITES конвенције”.
  3. Linnaeus, C. (1758). Systema Naturae per Regna Tria Naturae, Secundum Classes, Ordines, Genera, Species, cum Characteribus, Differentiis, Synonymis, Locis. Tomus I. Editio Decima, Reformata (на језику: Latin). Holmiae: Laurentii Salvii. стр. 132—34. »Rostrum edentulum, rectum: apice adunco, unguiculato. Nares lineares. Facies nuda. Pedes digitís omnibus palmatis.«
  4. Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London, United Kingdom: Christopher Helm. стр. 296. ISBN 978-1-4081-2501-4.
  5. Partridge, Eric (1983). Origins: a Short Etymological Dictionary of Modern English. New York, New York: Greenwich House. стр. 479. ISBN 978-0-517-414255.
  6. Simpson, J.; Weiner, E., ур. (1989). „Pelican”. Oxford English Dictionary (2nd изд.). Oxford, United Kingdom: Clarendon Press. стр. 1299. ISBN 978-0-19-861186-8.
  7. Rafinesque, Constantine Samuel (1815). Analyse de la nature ou, Tableau de l'univers et des corps organisés (на језику: French). Palermo: Self-published. стр. 72.
  8. Bock, Walter J. (1994). History and Nomenclature of Avian Family-Group Names. Bulletin of the American Museum of Natural History. Number 222. New York: American Museum of Natural History. стр. 131, 252.
  9. Hackett, S.J.; Kimball, R.T.; Reddy, S.; Bowie, R.C.K.; Braun, E.L.; Braun, M.J.; Chojnowski, J.L.; Cox, W.A.; Han, K.-L.; Harshman, J.; Huddleston, C.J.; Marks, B.D.; Miglia, K.J.; Moore, W.A.; Sheldon, F.H.; Steadman, D.W.; Witt, C.C.; Yuri, T. (2008). „A Phylogenomic Study of Birds Reveals Their Evolutionary History”. Science. 320 (5884): 1763—68. Bibcode:2008Sci...320.1763H. PMID 18583609. doi:10.1126/science.1157704.
  10. Smith, N.D. (2010). Desalle, Robert, ур. „Phylogenetic Analysis of Pelecaniformes (Aves) Based on Osteological Data: Implications for Waterbird Phylogeny and Fossil Calibration Studies”. PLoS ONE. 5 (10): e13354. Bibcode:2010PLoSO...513354S. PMC 2954798. PMID 20976229. doi:10.1371/journal.pone.0013354.
  11. Mayr, G. (2007). „Avian higher-level phylogeny: Well-supported clades and what we can learn from a phylogenetic analysis of 2954 morphological characters”. Journal of Zoological Systematics and Evolutionary Research. 46: 63—72. doi:10.1111/j.1439-0469.2007.00433.x.
  12. Kennedy, Martyn; Taylor, Scott A.; Nádvorník, Petr; Spencer, Hamish G. (2013). „The phylogenetic relationships of the extant pelicans inferred from DNA sequence data” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 66 (1): 215—22. PMID 23059726. doi:10.1016/j.ympev.2012.09.034.
  13. Nelson, J. Bryan; Schreiber, Elizabeth Anne; Schreiber, Ralph W. (2003). „Pelicans”. Ур.: Perrins, Christopher. Firefly Encyclopedia of Birds. Richmond Hill, Ontario: Firefly Books. стр. 78—81. ISBN 978-1-55297-777-4.
  14. Handbook of Australian, New Zealand and Antarctic Birds. Volume 1, Ratites to Ducks. Marchant, S.; Higgins, P.J. (Coordinators). Melbourne, Victoria: Oxford University Press. 1990. стр. 737—38. ISBN 978-0-19-553068-1.
  15. Животињско царство: албум-бојанка за 250 сличица; аутор текста Еуген Драгановић; Београд (2004)
  16. Маркон Е, Монђини М. 2000. Све животиње света. ИКП Евро, Београд.
  17. Часопис „Политикин забавник“, број 2953, 12. септембар 2008.

Литература

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.