Оскар Вајлд

Оскар Вајлд (енгл. ) рођен у Даблину, 16. октобра 1854. као Фингал О'Флаетри Вилис (енгл. ) био je ирски књижевник.[1] Рођен је две године након рођења његовог старијег брата Вилијама, а умро je у Паризу, 30. новембра 1900. Похађао је „Тринити колеџ“ у Даблину од 1871. до 1874. године. Добио је стипендију за „Магдалена колеџ“ у Оксфорду, који је почео да похађа 1875. године.

Оскар Вајлд
Оскар Вајлд
Датум рођења(1854-10-16)16. октобар 1854.
Место рођењаДаблин
  Уједињено Краљевство
Датум смрти30. новембар 1900.(1900-11-30)(46 год.)
Место смртиПариз
  Француска
ШколаMagdalen College, Trinity College Dublin

Највећи утицај на Оскара Вајлда као уметника у то време су имали Свинберн, Волтер Питер и Џон Раскин. На Оксфорду је због свог ексцентричног понашања имао проблема са професорима.[2]

Током 1875/1876. године Вајлд је објавио поезију у неколико литерарних магазина. Године 1876. поново се нашао у Ирској због смрти оца. Касније је наставио са објављивањем поезије и 1878. је добио Награду за енглеску књижевност. Напустио је Оксфорд и отишао je у Лондон, где је полако стекао популарност међу књижевницима. Стекавши популарност као књижевник и естета, 1882. године је отишао да предаје у Америци. После повратка из Америке живео је неколико месеци у Паризу. Године 1884, се оженио са Констанс Лојд у Лондону и добио два сина Сирила и Вивијана. Током тих година, Вајлд је радио као новинар, а поред тога је и даље писао поезију и драме.[3]

Године 1890, објавио је своје најчувеније дело, романСлика Доријана Греја“. У то време је Вајлд доживео највећу славу.[4]

У лето 1891. године упознао је лорда Алфреда Дагласа, с којим започиње љубавну аферу и спознаје своју хомосексуалност.[5] У то време постаје алкохоличар, а његова слава почиње полако да се гаси. 1895. године је осуђен на две године принудног рада због „наказног понашања“. После повратка из затвора, сели се у Париз, где је умро 30. новембра 1900. године, напуштен од свих.[6]

Занимљивости из живота

Оскар Вајлд је шокирао Лондон својим талентом. Када га је на премијери једне његове драме публика огромним аплаузом измамила на бину, изашао је пушећи цигарету, што је у то време било дрско понашање. Затим је захвалио публици на „интелигентном пријему ове предивне драме, видим да вам се свидела скоро колико и мени“.[7]

Скромност му није била врлина, што је потврдио изјавом: „На путовања увек носим свој дневник. У возу ми је потребно сензационално штиво.“ Када се 3. јануара 1882. године искрцао у Америку, на царини је театрално изјавио: „Немам ништа да пријавим осим свог генија.“ „Волим Лондон!“, рекао је једном, „Компонован је од дивних идиота и бриљантних лудака, баш онако како друштво треба да изгледа“.[8]

Верујући да ништа није тако успешно као претеривање, био је склон уживањима у јелу и пићу, новцу, забавама. Сатима је могао да забавља публику смишљајући приче „у лету“, веселе природе, забаван, духовит, дечачког духа. „Желим да пробам све плодове из светске баште!“, изјавио је надахнуто, не знајући да ће му та жеља доћи главе. Наиме, отишло је предалеко онда када је четрдесетогодишњи Оскар Вајлд, срећно ожењен и отац два сина, спознао своју хомосексуалност захваљујући седамнаестогодишњем заводнику Робију Росу. Рос је до краја остао његов највернији пријатељ, али не највећа љубав.[9]

„Једна од највећих романси викторијанског доба била је љубавна веза између Оскара Вајлда и младог лорда Алфреда Дагласа, званог Боузи. Боузи је најпре био очаран романомСлика Доријана Греја“. Двоструко млађи од Вајлда, декадетни лорд анђеоског лица, завео је писца и постао његова највећа љубав и узрок његове пропасти. Боузијев отац, маркиз од Квинсберија, ауторитаран и утицајан, решио је да уништи Вајлда, подигавши тужбу против њега. Иако је млади лорд био већа опасност од Вајлда него обратно. Вајлду је судија због „наказног понашања“ изрекао најгору могућу казну – двогодишњи принудни рад. Боузи је Вајлда увукао у круг младe ескорт господе, са којима ce cacтајао с времена на време, a које је Боузијев отац касније потплатио да сведоче на суду о Вајлдовом понашању. Затворен је 25. маја 1895, a пуштен 18. маја 1897. године. Викторијански Лондон је тада окренуо леђа Оскару Вајлду, лорду речи, дотадашњем најомиљенијем житељу. Од најпознатијег викторијанског писца постао је најпознатији викторијански криминалац. Његова породица је после судског скандала емигрирала у Швајцарску, променивши презиме у Холанд. Жена га је једном посетила у затвору.[10]

„Ја сам Ирац по рођењу, Енглез по одгоју, осуђен да користим језик Шекспира.“ Заљубљен у живот и вечити оптимиста, до своје 40. године није провео ни један дан несрећнo. Говорио је да се људи процењују по свом изгледу, у зрелим годинама изгледао је као дечак. У Паризу не само да се облачио по париској моди, него је и своје дугачке неговане праменове косе уковрџавао. Коврџе му је и мама неговала у детињству. Игноришући чињеницу да је Оскар дечак, облачила га је у чипке и одгајала као девојчицу све до девете године. Можда би и наставила с тим, али је Оскар био веома крупан за свој узраст, а у међувремену је добио и сестру. За млађу сестру је био емотивно везан много више него за старијег брата. Сестра му је умрла још као девојчица, а Оскар је чувао њен увојак косе целог живота у кутијици.

Оскаров отац је био лекар и археолог, веома успешан у свему чиме се бавио. За разлику од свог сина, хоби су му биле жене, па је поред законите деце имао још неколико незаконитих. Никад потпуно пијан, ретко сасвим трезан, важио је за најпрљавијег Даблинца. Оскарова мајка је била неуротични националиста, причљива, а њен хоби је било објављивање родољубиве поезије под псеудонимом „Сперанца“. Увек је лагала да је пет година млађа. Један Вајлдов биограф је приметио: „Јадно дете из оваквог брака“.

Као младић је рекао: „Потпуно сам сигуран да ћу бити славан, или бар озлоглашен.“ Био је у кратком периоду и једно и друго. Прва година затвора га је уништила је и духовно и телесно. У Лондону га одједном нико више није спомињао. То га је духовно убијало: „Само је једна ствар гора од тога да сви о теби причају, а то је – да престану!“. Тешки услови живота у затвору уништили су му здравље. После затвора живео је само још три године, углавном у сиромаштву и избегаван, објављујући новинске чланке под псеудонимом „Себастијан Мелмут“ у Паризу. Није одолео још једном сусрету са Боузијем, али њихов заједнички живот у Француској трајао је веома кратко. Умро је од менингитиса, без новца, без публике, без гламура. У похабаној париској хотелској соби мрзео је тапете на зиду, а на самрти је рекао: „Једно од нас ће морати да оде“.

Заточеништво

Оскар Вајлд је затворен 25. маја 1895. и пуштен је 18. маја 1897. године. Прво је боравио у Њугејт затвору, потом у Вандсворт затвору у Лондону.[11]

Сећање на писца

Стогодишњица смрти славног дендија била је обележена истовремено у Паризу, Лондону и Даблину. Амбасадори Ирске и Уједињеног Краљевства дигли су у Паризу чаше са скупоценим шампањцем у част генија, а католички свештеник је одржао дирљиви говор о некад изгубљеном сину који је поново нађен.[12]

У Лондону је лорд Даглас, унук Вајлдовог најпознатијег љубавника Боузија, свирао полку на клавиру за председницу Ирске Мери Мекалис. Ирска председница је свечано отворила лондонску изложбу о Оскару Вајлду у Британској библиотеци. Трошкове око Вајлдове изложбе у Лондону покрила је комапнија која производи шампањац. У Даблину је комеморација прошла најскромније – окупљањем неколико десетина љубитеља испред Вајлдове родне куће, где је данас прометна станица метроа.[13]

Интересантно је да су и Даблин и Лондон тек недавно подигли споменик Оскару Вајлду. У Лондону је споменик 1998. године поносно открио британски секретар за културу Крис Смит, иначе отворени хомосексуалац. Он је захвалио Вајлду што је дао свој живот да би данас заживело друштво које толерише различитости. На споменику су уклесане Вајлдове речи: „Сви смо ми у провалији, само неки гледају у правцу звезда“. У Даблину је Вајлдов споменик познат по скупоценом жаду од којег је вајар направио Оскаров капут. Мермерни Оскар Вајлд лежерно се наслонио на камен у Мерион парку, гледајући преко дрвећа у своју кућу у којој је провео најсрећније године детињства. Једна половина његовог лица изражава осмех, а друга бол.[14]

Приче

  • Срећни принц - 1888.
  • Себични џин - 1888.
  • Одани пријатељ - 1888.
  • Необична ракета - 1888.
  • Злочин лорда Артура Севила - 1891.
  • Дух из Кентервила - 1891.
  • Млади Краљ - 1891.
  • Рибар и његова душа - 1891.
  • Звездани дечак - 1891.

Поеме у прози

  • Уметник - 1894.
  • Следбеник - 1894.
  • Господар - 1894.
  • Учитељ мудрости - 1894.

Роман

Драме

  • Вера или Нихилисти - 1880.
  • Војвоткиња од Падове - 1883.
  • Салома - 1894.
  • Лепеза госпође Виндермер - 1893.
  • Жена без значаја - 1894.
  • Идеални муж - 1899.
  • Важно је звати се Ернест - 1899.
  • Флорентинска трагедија

Референце

  1. Вајлд, Оскар Вајлд. Слика Доријана Греја. Београд : JРJ, 2017. стр. 235—236. ISBN 978-86-7609-777-7.
  2. „Oscar Wilde”. www.litencyc.com (на језику: енглески). Приступљено 31. 7. 2019.
  3. Pearce, Joseph (2004). The Unmasking of Oscar Wilde (на језику: енглески). Ignatius Press. ISBN 9781586170264.
  4. „Introduction”. www.oscarwildeinamerica.org. Приступљено 31. 7. 2019.
  5. Fitzsimons, Eleanor (2017-09-26). Wilde's Women: How Oscar Wilde Was Shaped by the Women He Knew (на језику: енглески). Overlook Press. ISBN 9781468313260.
  6. „Declare”. www.oscarwildeinamerica.org. Приступљено 31. 7. 2019.
  7. „Dictionary of National Biography - Wikipedia”. en.m.wikipedia.org (на језику: енглески). Приступљено 31. 7. 2019.
  8. „Saint James Paddington: Oscar & Constance Wilde”. web.archive.org. 2009-01-08. Приступљено 31. 7. 2019.
  9. Fitzsimons, Eleanor (26. 9. 2017). Wilde's Women: How Oscar Wilde Was Shaped by the Women He Knew (на језику: енглески). Overlook Press. ISBN 9781468313260.
  10. „Oskar Vajld”. Приступљено 31. 7. 2019.
  11. „Unmanly Manhood”. www.classroomelectric.org. Приступљено 31. 7. 2019.
  12. „History”. St Ann's Church | St Stephen's Church Dublin (на језику: енглески). Приступљено 31. 7. 2019.
  13. „OSCAR WILDE Freemasons”. www.freemasons-freemasonry.com. Приступљено 31. 7. 2019.
  14. „Introduction”. www.oscarwildeinamerica.org. Приступљено 31. 7. 2019.

Литература

  • Вајлд, Оскар Вајлд. Слика Доријана Греја. Београд : JРJ, 2017. стр. 235—236. ISBN 978-86-7609-777-7.
  • Breen, Richard (2000). Oxford, Oddfellows & Funny Tales. London: Penny Publishing Limited. ISBN 978-1-901374-00-1.
  • Belford, Barbara (2000). Oscar Wilde: A Certain Genius. New York: Random House. ISBN 978-0-679-45734-3.
  • Clayworth, Anna (лето 1997). „'The Woman's World': Oscar Wilde as Editor: 1996 Vanarsdel Prize”. Victorian Periodicals Review. 30 (2): 84—101. JSTOR 20082977.
  • Coakley, Davis (1994). Oscar Wilde: The Importance of Being Irish. Dublin: Town House. ISBN 978-0-948524-97-4.
  • Cox, Devon (2015). The Street of Wonderful Possibilities: Whistler, Wilde and Sargent in Tite Street. London: Frances Lincoln. ISBN 9780711236738.
  • Ellmann, Richard (1988). Oscar Wilde. New York: Vintage Books. ISBN 978-0-394-75984-5.
  • Foldy, Michael, S. (1997) The Trials of Oscar Wilde Deviance, Morality and Late-Victorian Society Yale University Press. 0-300-07112-4.
  • Igoe, Vivien (1994). A Literary Guide to Dublin: Writers in Dublin, Literary Associations and Anecdotes. London: Methuen. ISBN 978-0-413-67420-3.
  • Holland, Merlin; Rupert Hart-Davis, ур. (2000). The Complete Letters of Oscar Wilde. New York: Henry Holt and Co. ISBN 978-0-8050-5915-1.
  • Holland, Merlin, ур. (2003). The Complete Works of Oscar Wilde. London: Harper Collins. ISBN 978-0-00-714436-5.
  • Holland, Merlin (2004). The Real Trial of Oscar Wilde. HarperCollins. ISBN 978-0-00-715805-8.
  • Hyde, H. Montgomery. Famous Trials: Oscar Wilde. Baltimore: Penguin Books.
  • Hyde, H. M. (1964). Oscar Wilde: The Aftermath. New York: Farrar Straus Ltd.
  • Kiberd, Declan (1996). Inventing Ireland: The Literature of a Modern Nation. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-46363-9.
  • Kiberd, D. (2000).Irish Classics. Granata. 1-86207-459-3.
  • Kilfeather, Siobhán Marie (2005). Dublin, a Cultural History. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-518202-6.
  • Mason, Stuart (1914; new ed. 1972) Bibliography of Oscar Wilde. Rota pub; Haskell House Pub. 0-8383-1378-7.
  • Morley, Sheridan (1976). Oscar Wilde. London: Weidenfeld & Nicolson. стр. 39. ISBN 978-0-297-77160-9.
  • Raby, Peter, ур. (1997). The Cambridge Companion to Oscar Wilde. London: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-47987-5.
  • Ransome, Arthur (1912). Oscar Wilde: A Critical Study. New York: Mitchell Kennerly.
  • Ross, Alex. 8 August 2011 "Deceptive Picture: How Oscar Wilde painted over “Dorian Gray”" The New Yorker. Retrieved 3 August 2011.
  • Stern, Simon (2017). „Wilde's Obscenity Effect: Influence and Immorality in the Picture of Dorian Gray”. The Review of English Studies. 68 (286): 756—772. doi:10.1093/res/hgx035.
  • Sandulescu, C. George, ур. (1994). Rediscovering Oscar Wilde. Gerrards Cross, England: C. Smythe. ISBN 978-0-86140-376-9.
  • Beckson, Karl E. (1998). The Oscar Wilde Encyclopedia. AMS Studies in the Nineteenth Century, no. 18. New York: AMS Press. ISBN 978-0-404-61498-0. Detailed reference work on Wilde, the majority of entries discuss his works; his biography, times, and contemporary literary movements are also covered.
  • Ellmann, Richard (1988). Oscar Wilde. New York: Alfred A. Knopf, Inc. 0-394-55484-1.
  • Gal, Michalle. Aestheticism: Deep Formalism and the Emergence of Modernist Aesthetics. Peter Lang AG International Academic Publishers, 2015.
  • Ghosal, Sukriti (2015). Theorist Under-rated: Oscar Wilde the Critic. New Delhi, Sarup Book Publishers (P) Ltd. 978-93-5208-004-5.
  • Harris, Frank (1916). Oscar Wilde: His Life and Confessions. New York: Printed and published by the author.
  • Holland, Merlin, ур. (2003). Irish Peacock and Scarlet Marquess: The Real Trial of Oscar Wilde. London: Fourth Estate.
  • Mendelssohn, Michèle (2007). Henry James, Oscar Wilde and Aesthetic Culture. Edinburgh: Edinburgh University Press.
  • Sturgis, Matthew (2018). Oscar: A Life. London: Head of Zeus Ltd. 9781788545976.

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.