Новгородска република

Новгородска република (рус. , Новгородска земља; лат. [1] или рус. )[2][3] је била значајна руска средњовековна држава са центром у Новгороду. Постојала је између 12. и 15. века, и простирала се од Балтика до Урала.[4]

Новгородска република
Новгородская республика

Географија
Континент Европа и Азија
Главни град Новгород
Друштво
Религија Православље

До 1019. до 1020. Новгород је био део Кијевске Русије. Новгородске кнежеве је постављао Велики кнез Кијева, и на то место би обично бирао једног од синова. Новгород је стално имао кључну улогу у политичким дешавањима Кијевске Русије, а примери за то су новгородска подршка Владимиру Великом и Јарославу Мудром. Једна од првих наредби Јарослава Мудрог је била да додели аутономна права и привилегије лојалним Новгорођанима, што је ударило темеље Новгородској републици.

Новгород се развио у моћан и аутономан регионални центар Кијевске Русије, са управом коју је бирало месно грађанство.

Градови Стараја Руса, Ладога, Торжок и Орешек су припадали Новогородској републици. Град Псков је у почетку такође био део ове републике, али је независан од 13. века. Псковска независност је потврђена Уговором из Болотова из 1348. (види још: Псковска република). Архиепископ Новгорода је и поред тога био архиепископ оба града све до 1589. Између 12. и 15. века Новгородска република се проширила на исток и североисток. Новгорођани су истраживали пределе уз обале језера Оњега, реке Северне Двине и Белог мора. Почетком 14. века истраживали су Арктички океан, Баренцово и Карско море, и околину западносибирске реке Об.

Угарска племена са северног Урала су плаћала данак Великом Новгороду. Земље северно од Новгорода су биле богате крзном, рибом и сољу, и стога су биле економски веома битне за Велики Новгород. Новгорођани су почетком 14. века водили низ ратова против Велике московске кнежевине да би сачувала ове поседе. Неуспех у овим ратовима означио је почетак економског и кутурног пропадања, и краја Новгородске републике.

Политичка организација

Народно веће, које се окупљало по старословенској традицији, било је највиши политички ауторитет у републици. Ово веће је бирало посаднике, војсковође, а од 1156. и архиепископе. Састојало се углавном од бољара. Архиепископ је имао врховну извршну власт и био је најбогатији феудални господар у Новгороду, са највише земље и највише прихода. Ове надлежности су му пренели кијевски кнежеви. Поред тога, архиепископ је управљао државном благајном, спољним пословима и казненом политиком. У политичком животу Новгородске републике учествовали су и обични трговци и занатлије. Они су стварали удружења која се могу сматрати претечама политичких партија.

Обавезе и права владара Новгорода су били ограничени. Његова главна надлежност је била руковођење војском, при чему није имао право да кажњава. Животом у граду су управљали бирани посадники, који су уједно били посредници између грађана и кнеза. Кнежевска резиденција је премештена из Новгородског кремља (под именом Детињец) у предграђе Городишће. Почев од Александра Невског новгородски кнежеви су бирани међу владарима Владимир-Суздаља.

Економија

Овај чланак је део серије о историји Русије
Историја Русије

Привреда Новгородске републике се састојала из ратарства, сточарства, коњарства, лова, пчеларства и риболова. Код обала Финског залива копала се руда гвожђа, а више других места је било познато по експлоатацији соли. Главни производи у унутрашњој и спољној трговини републике били су: лан, хмељ, крзно, восак, мед, риба и свињска маст.

Главни извор богатства Новгородске републике била је трговина крзном између Кијевске Русије и Северозападне Европе. Средњовековна сведочанства описују богатство крзненим животињама у крајевима северно од Новгорода описом да су крзнене животиње „падале са неба“.[5] Новгородски трговци су трговали са шведским, немачким и данским градовима. У најраније доба новгородски бродови су пловили по Балтику, о чему говоре древне хронике и археолошки налази православних цркава на Готланду. Ханза није дозвољавала новгородским трговцима да самостално плове и директно испоручују своја добра у западну Европу.

Извори

  1. Introduction into the Latin epigraphy (Введение в латинскую эпиграфику).
  2. 1979-, Davydov, Dimitrij, (2014). Das "fremde" Erbe : Grenzsicherungsanlagen der 1920er - 1940er Jahre als Gegenstand des Denkmalschutzes in Russland. Münster: Monsenstein und Vannerdat. стр. 115. ISBN 3956454537. OCLC 904357250.
  3. „Новгородская Русь. Единый учебник истории России с древних времен до 1917 года. С предисловием Николая Старикова”. history.wikireading.ru. Приступљено 2019-02-14.
  4. 1922-1994., Treadgold, Donald W., (1990). Freedom, a history. Frank and Virginia Williams Collection of Lincolniana (Mississippi State University. Libraries). New York: New York University Press. стр. 149. ISBN 081478190X. OCLC 21901358.
  5. Paul, "Secular Power and the Archbishops of Novgorod Before the Muscovite Conquest," 258.

Литература

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.