Мухамед Али Египатски

Мухамед Али Египатски (арапски: محمد علي باشا ; 4. март 1769 - 2. август 1849.) био је османски намесник Египатског ејалета и самопроглашени кедив Египта. Управљао је Египтом од 1805. године до своје смрти. Оснивач је династије Мухамед Али која је Египтом владала до револуције 1952. године.

Мухамед Али
Мухамед Али од Египта
Пуно имеМухамед Али ел Масуд ибн Ага
Датум рођења(1769-03-04)4. март 1769.
Место рођењаКавала
Османско царство
Датум смрти2. август 1849.(1849-08-02)(80 год.)
Место смртиАлександрија
Османско царство
ДинастијаДинастија Мухамед Али
ПотомствоSa'id of Egypt, Ибрахим-паша од Египта

Владавина

Французи су, заједничком акцијом Велике Британије и Турске, приморани да 1801. године напусте Египат. Неспособност да зауставе Наполеона нанела је Мамелуцима тежак морални ударац. Групације Мамелука бориле су се за власт. Висока порта је покушала да докрајчи моћ Мамелука покољем њихових бегова. У сукобима мамелучких и албанских трупа истакао се Мухамед Али. Порта му је 1805. године доделила титулу намесника Египта. Мухамед Али је, уз помоћ Мамелука, одбио напад Британаца 1807. године. Дана 1. марта 1811. године извршио је покољ над 480 мамелучких бегова чиме је окончана њихова моћ у Египту. На захтев султана, Мухамед Али шаље 1811. године трупе у Саудијску Арабију против Вахабита које обара његов син Ибрахим-паша (1818). Две године касније, Мухамедова војска заузела је Судан до Кардофана, а под Мухамедовом контролом су се нашле луке Савакин и Масава на Црвеном мору. Своје бунтовне албанско-турске трупе заменио је војском сачињеном од египатског сељаштва (фелахе) која је опремљена по западњачком узору. Из француских и италијанских бродоградилишта набављао је ратне бродове довршивши 1829. године формирање египатске флоте. Године 1824, на позив турског султана, послао је 60 ратних бродова под Ибрахим-пашом, као помоћ Османлијама у гушењу Грчког устанка. Султан му је за узврат обећао контролу над Сиријом. Међутим, интервенција великих европских сила довела је до пораза Османског царства и формирања Краљевине Грчке. Одбијање султана Махмуда II да испуни обећање дато Мухамеду довело је 1831. године до избијања првог турско-египатског рата. Ибрахим-паша однео је сјајне победе и био му је отворен пут до самог Цариграда. У таквој ситуацији, Махмуд се обратио за помоћ Руској империји са којом је, након последњег Руско-турског рата, био у пријатељству. Споразумом у Ункјар-Искелесију, Турска је затворила мореузе Босфор и Дарданеле за све стране бродове, сем за руске. За узврат, Руси су интервенисали на страни Турске и 1833. године је са Мухамедом склопљен мир у Китахји. Мухамед Али је доживотно добио Сирију и Адану у Киликији. Махмуд се није могао помирити са таквим исходом, па је 1838. године послао нову војску на Мухамеда. Турска војска разбијена је код Низипа, али су се тада умешале велике силе: Британија, Русија, Пруска и Аустрија. Ниједној од ових држава није одговарало уништење „болесника на Босфору“. Мухамед Али је присиљен да се повуче из Сирије. За то је награђен ферманом од новог турског султана 1841. године којим је Мухамед Алију признато наследно право намесништва у Египту, Судану, Синају и неким деловима Арабије. Мухамед Али је владао до своје смрти 1848. године.

Биографија

Мухамед Али рођен је у Кавали, у отоманској провинцији Македонији (у делу који је данас у Грчкој) у албанској породици.[1][2][3][4][5] Како су забележили многи француски и енглески новинари, али и бројни људи који су с њим били у контакту, једини језик који је знао течно да говори, био је албански,[6] и нешто слабије турски.[7] Његов отац Ибрахим Ага, био је трговац дуваном и достављач, док је његова мајка Зајнаба била кћи Хусеин Аге, моћног отоманског племића чорбаџије Кавале. Након смрти оца, који је умро кад је Мухамед био још мали, подигао га је његов ујак Хусеин Ага уз своју децу. Ујак му је доделио чин буљукбаше и привилегију да прикупља порез у Кавали и околини. Због добре службе, промовисан је у чин другог команданта свог рођака Саречесме Халил аге, и послат с Добровољачким одредом из Кавале у Египат 1801. године, који је након Наполеоновог одласка, пао у безвлашће. Оженио се са Али Агином кћерком, Емином Носратли, богатом удовицом Али бега Ал-Кабира.

Кад је Мухамед Али стигао у отомански Египат, у њему су се за превласт борили Мамелуци (чија је моћ знатно ослабила током Наполеонове владавине) и Турци.[8] У то анархично време Мухамед Али се користио својим оданим албанском добровољцима играјући на обе стране, али притом водећи рачуна да то највише иде њему на корист.[9] На крају су локалне египатске верске вође (улема), сами затражили да се дотадашњи валија, Ахмед Куршид Паша, смени а на његово место постави Мухамед Али, што је и учињено 1805. године.[9] Испрва је Мухамед Али владао опрезно, настојећи да учврсти своју власт, али с временом је хтео да се реши Мамалука, који су владали Египтом преко 600 година и имали још увек велики утицај и посредну власт. Због тога је Али одлучио да побије њихове вође. Он их је позвао на свечаност у Каиро 1811. године, поводом испраћаја његовог сина Тусуна у поход на Арабију, и оне који су дошли ухапсио је и убио. Колики је био број убијених, ни данас није јасно, по једнима то је било 74, по другима чак 500 побијених мамалучких вођа.[10] Након сече вођа, послао је војнике по целом Египту да униште све преостале мамалучке снаге. Мухамед Али је претворио Египат у регионалну силу, и наступио као природни настављач онемоћалог Отоманског царства чији је вазални поданик и надаље формално био, мада је у стварности спроводио властиту политику.

Реформе

Мухамед Али је желео да модернизује Египат по узору на европске земље. Исто то желио је да проведе и отомански султан Селим , али је због великог отпора у властитој војсци и верској улеми на крају свргнут и убијен. Али није хтио да понови његове грешке. Мухамедов план био је једноставан и праволинијски. Пошто је намеравао да Египтом управља као самостални суверен, била му је потребна јака војска. Да би обезбедио јаку војску морао је створити организован бирократски систем који би убирао приходе. Како би приходи били велики, Мухамед је појачао пољопривредну производњу. Побољшао је систем канала и дотока воде у поља, увео производњу памука са дугим влакнима и шећерне репе, а стару класу сеоске властеле заменила је нова, углавном турско-черкеско-албанска класа земљорадника који су представљали елиту окупљену око паше. Порези су били врло високи, а извршени су пописи земљишта како би се наплаћивање пореза могло строго контролисати. Покренуте су машинска и поморска индустрија. Мухамедове реформе су несумњиво довеле до модернизације Египта, али истовремено и до погоршавања положаја сељака. Честе побуне сељаштва сурово су гушене.

Мухамед Али национализовао је сву земљу у Египту. То је остварио тако што је енормно повисио порезе, и како већина није то могла подмирити, он им је конфисковао земљу.[11] У пракси је то значило увођење државног монопола на сву земљу и трговину у Египту. Након сређивања стања у пољопривреди и финанцијама, бацио се на изградњу и опремање модерне војске. У Каиру је организовао мануфактуре за производњу мускета и топова. Подигао је бродоградилиште у Александрији, при крају 1830-их година Египат је произвео девет бродова са по 100 топова и имао продукцију од по 1.600 мускета на месечно.[12] Али је такође основао прве фабрике текстила у Египту.

Највише га је занимала изградња модерне управе и војске. Због тог је послао пуно младих у Европу на студије. Исто тако довео је пуно европских стручњака, који су му требали за подизање школа и болница, и за обуку војске. Реформисао је управу у Египту, и поделио га на десет провинција, за гувернере је поставио властите синове, који су за свој рад одговарали њему лично. Алијева власт је 1835. године, основала прву модерну штампарију у арапском свету Булак, која је штампала службене новине његове владе.

Види још

  • Династија Мухамед Али

Референце

  1. Warren Isham; George Duffield; Warren Parsons Isham; D Bethune Duffield; Gilbert Hathaway (1858). Travels in the two hemispheres, or, Gleanings of a European tour. Doughty, Straw, University of Michigan. стр. 70—80.
  2. Robison, Samuel Shelburne (1942). History of Naval Tactics from 1530 to 1930:The Evolution of Tactical Maxims. The U.S. Naval Institute. стр. 546.
  3. Loring, William Wing (1884). A Confederate Soldier in Egypt. Dodd, Mead & company. стр. 28. Архивирано из оригинала на датум 21. 12. 2009. Приступљено 28. 3. 2019.
  4. George Duffield, Divie Bethune Duffield, Gilbert Hathaway (1857). Magazine of Travel: A Work Devoted to Original Travels, in Various Countries, Both of the Old and the new. H. Barns, Tribune Office. стр. 79.
  5. Stadiem, William (1991). Too Rich: The High Life and Tragic Death of King Farouk. Carroll & Graf Pub (New York).
  6. Hassan, Hassan (2000). In The House of Muhammad Ali. American University in Cairo Press.
  7. Goldschmidt, Arthur (2001). A Concise History of the Middle East: Seventh Edition. Westview Press. стр. 195.
  8. Tom Little, Egypt, (New York: Frederick A. Praeger, 1958), 57.
  9. Little, стр. 57.
  10. Reports vary about how many died. William Cleveland claims 74 killed while H. Wood Jarvis claims nearly 500. Whatever the actual number it is clear that the event dealt a serious blow to the Mamluks.
    Cleveland, стр. 67.
    H. Wood Jarvis, (1956). Pharaoh to Farouk. London: John Murray. стр. 124..
  11. Vatikiotis 1991, стр. 55.
  12. Cleveland, стр. 69.

Литература

  • Loring, William Wing (1884). A Confederate Soldier in Egypt. Dodd, Mead & company. стр. 28. Архивирано из оригинала на датум 21. 12. 2009. Приступљено 28. 3. 2019.
  • Robison, Samuel Shelburne (1942). History of Naval Tactics from 1530 to 1930:The Evolution of Tactical Maxims. The U.S. Naval Institute. стр. 546.
  • Warren Isham; George Duffield; Warren Parsons Isham; D Bethune Duffield; Gilbert Hathaway (1858). Travels in the two hemispheres, or, Gleanings of a European tour. Doughty, Straw, University of Michigan. стр. 70—80.
  • Историја средњег истока, Масимо Кампанини, Клио, 2001. година
  • Војна енциклопедија, том 2, Београд 1971. година, 2. издање
  • Ahmed, Jamal Mohammed. (1960). The Intellectual Origins of Egyptian Nationalism. New York: Oxford University Press..
  • Berger, Morroe. Military Elite and Social Change: Egypt Since Napoleon. Princeton, New Jersey: Center for International Studies: Woodrow Wilson School for Public and International Affairs, 1960.
  • Dodwell, Henry. The Founder of Modern Egypt: A Study of Muhammad ‘Ali. Cambridge: Cambridge University Press.1967..
  • Fahmy, Khaled. All The Pasha's Men: Mehmed Ali, his army and the making of modern Egypt.. New York: American University in Cairo Press.1997.  978-977-424-696-8.
  • Fahmy, Khaled. "The era of Muhammad 'Ali Pasha, 1805–1848" in The Cambridge History of Egypt: Modern Egypt, from 1517 to the end of the twentieth century.. in M.W. Daly, ed. pp. 139–179, Vol. 2. Cambridge: Cambridge University Press.1998.  978-0-521-47211-1. online
  • Goldschmidt, Arthur, Jr. Modern Egypt: The Formation of a Nation-State. Boulder, Colorado. Westview Press.1988..
  • Hill, Richard. Egypt in the Sudan 1820–1881. London: Oxford University Press.1959..
  • Hourani, Albert (2002). A History of the Arab Peoples. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-446-39392-8.
  • al-Jabarti, Abd al-Rahman. 'Abd al-Rahman al-Jabarti's History of Egypt.. 4 vols. T. Philipp and M. Perlmann, translators. Stuttgart: Franz Steiner Verlag.1994.  978-3-515-05756-1.
  • Jarvis, H. Wood. Pharaoh to Farouk. London: John Murray Limited, 1956.
  • Lacouture, Jean and Simonne Lacouture. Egypt in Transition. Translated by Francis Scarfe. New York: Criterion Books.1958..
  • Marlowe, John. A History of Modern Egypt and Anglo-Egyptian Relations 1800–1953. New York: Praeger, 1954.
  • Marsot, Afaf Lutfi al-Sayyid. (1984). Egypt in the Reign of Muhammad Ali. Cambridge: Cambridge University Press..
  • Pollard, Lisa. Nurturing the Nation: The Family Politics of Modernizing, Colonizing, and Liberating Egypt, 1805–1923. Berkeley, California. University of California Press.2005..
  • Rivlin, Helen Anne B. The Agricultural Policy of Muhammad ‘Alī in Egypt. Cambridge, Massachusetts. Harvard University Press.1961..
  • Vatikiotis, P. J. (1991). The History of Modern Egypt: From Muhammad Ali to Mubarak. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-4215-3. online free to borrow
  • Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream. Basic Books. стр. 57.; "Istanbul was only adopted as the city's official name in 1930.".
  •  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Mehemet Ali”. Encyclopædia Britannica (11. изд.). Cambridge University Press.
  • Aharoni, Reuven. The Pasha's Bedouin: tribes and state in the Egypt of Mehemet Ali, 1805–1848 (Routledge, 2014)
  • Batou, Jean. "Nineteenth-Century attempted escapes from the periphery: the cases of Egypt and Paraguay." Review (Fernand Braudel Center) (1993): 279–318. in JSTOR
  • El Ashmouni, Marwa, and Katharine Bartsch. "Egypt's Age of Transition: Unintentional Cosmopolitanism during the Reign of Muhammad'Alī (1805–1848)." Arab Studies Quarterly (2014) 36#1 pp: 43–74. in JSTOR
  • Fahmy, Khaled. All the Pasha's men: Mehmed Ali, his army and the making of modern Egypt . Cambridge University Press.1997.
  • Karabell, Zachary (2003). Parting the desert: the creation of the Suez Canal. Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-375-40883-0.
  • Kelly, J. B. "Mehemet ‘Ali's expedition to the Persian Gulf 1837–1840, part I." Middle Eastern Studies (1965) 1#4 pp: 350–381.
  • Panza, Laura, and Jeffrey G. Williamson. "Did Muhammad Ali foster industrialization in early nineteenth‐century Egypt?." The Economic History Review (2014). online
  • Sayyid-Marsot, Afaf Lutfi. Egypt in the reign of Muhammad Ali . Cambridge University Press.1984.
  • Silvera, Alain. "Edme‐Framçois Jomard and Egyptian reforms in 1839." Middle Eastern Studies (1971) 7#3 pp: 301–316.
  • Toledano, Ehud R. "Mehmet Ali Paşa or Muhammad Ali Basha? An historiographic appraisal in the wake of a recent book." Middle Eastern Studies (1985) 21#4 pp: 141–159.
  • Ufford, Letitia W. The Pasha: How Mehemet Ali Defied the West, 1839–1841 (McFarland, 2007)

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.