Мојсије

Мојсије (хебрејски: מֹשֶׁהМоше, арап. Муса), према Хебрејској Библији, Старом завету и Курану, верски је вођа, законодавац и пророк, коме се традиционално приписује писање Торе, односно Петокњижја. Мојсије је најважнији пророк у јудаизму,[1][2] а такође се сматра важним пророком у хришћанству и исламу, као и у низу других вера.

Постојање Мојсија, као и истинитост приче о изласку Јевреја из Египта, спорно је међу археолозима и египтолозима,[3] пошто стручњаци на пољу библијске критике наводе логичне недоследности, нове археолошке доказе, историјске доказа и митове о пореклу у хананитској култури.[4][5][6] Други историчари тврде да биографски детаљи и египтаско порекло, које се приписује Мојсију, подразумева постојање историјских политичких и верских вођа која су учествовали у учвршћивању хебрејских племена у Ханану крајем бронзаног доба.

Према Књизи изласка, Мојсије је рођен у време када је његов народ, деца Израелова, умножио толико да је то забринуло египатског фараона да би они могли помоћи египатским непријатељима. Мојсијева јеврејска мајка Јошаведа га је сакрила када је фараон наредио са убију сви новорођени дечаци. Мојсија је усвојила египаска краљевска породица. После убиства египатског надзорника, Мојсије је побегао преко Црвеног мора до земље Мадијамске, где је срео Бога који се указао у облику горућег грма.[7] Бог је послао Мојсија да затражи од фараона ослобађање Израелаца.[8] Након Десет пошасти, Мојсије је извео Израелце из Египта преко Црвеног мора. На Синајској гори, Мојсије је примио Десет заповести. После 40 година лутања у пустињи, Мојсије је преминуо у 120. години, надомак обећане земље.

Рабински јудаизам је израчунао да Мојсијев животни век одговара периоду између 1391. п. н. е. и 1271. п. н. е.[9] Хришћанска традиција обично смешта његов живот у ранији период.

== Младост и порекло ==

Мојсије
на хијероглифима

Мојсије је био потомак Аврама. Податак да је Мојсије седма генерација од Аврама коју преноси Библија, а ту генеалогију преносе у својим делима Јосиф Флавије и Филон наводи као Аврамове претке следећи низ:

  1. Сим (600)
  2. Арфаксад (438)
  3. Сала (433)
  4. Евер (464)
  5. Фалек (239)
  6. Рагав (239)
  7. Серух (230 )
  8. Нахор (148 )
  9. Тара (205) ; умире у Харану
  10. Аврам

Аврам је по Божијој промисли са седамдесет и пет година кренуо из Харана у земљу Хананску преко Сихема (Шекем), Ветиља (Бетел) и Негеба до Египта. Тумачи Библије који верују да су Израелићани заиста били у Египту, претпостављају да је долазак Аврама у Египат пао у време владара 12. династије - Сезостриса Трећег (1878—1843) или Аменемхета Трећег (1842—1797) или раније, на преласку из 20. у 19. век п. н. е. - само је један од многих покушаја да се расветли овај догађај. Најчешће помињани датум доласка Аврама у Египат био је око 1680. п. н. е. .[10] На овом простору се већ ствара други део Мојсијевог породичног стабла које се састоји од: Аврама, Исака, Јакова, Левија, Ката, Амрама и Мојсија.

Излазак из египатског ропства

Према јеврејским светим књигама, Мојсије је извео Јевреје из Египта. Фараон није то дозволио, али Мојсије учини многа чуда, и тако успе да изведе народ из Египта. Путовање Јевреја у обећану земљу трајало је четрдесет година. Ишли су преко пустиње, хранили се маном, чудесном храном са неба, захваљујући којој никада нису осећали глад.

Мојсије у уметности

Фреске у Сикстини на супротним зидовима приказују животне циклусе Мојсијеве и Христове. Мојсије се обично приказује с белом брадом и таласасте косе, у патријаршкоме стилу, иако је кадикад, као момак, без браде. Светлосни му зраци, попут рогова, избијају с обе стране главе, али су му средновековни и рани ренесансни уметници дадали рогове. Тај начин приказивања потиче из употребе речи у Вулгати, где стоји: [11] („и не знаде да је рогато лице његово“), чиме се описује Мојсијево лице кад је сишао с горја Синаја с плочама заветним, јер је из њега, због разговора с Јахвом, избијала светлост. У латинском је језику Јеронимовог доба тај израз могао значити обасаност или хало (светокруг). Други су му атрибути штап и плоче, донекле исписане бројкама 1-10 (И-X) или изводима из Десет заповеди.

Налазак Мојсијев; Мојсије се може видети како плови у корпи, коју су северњачки уметници приказивали као плоснату врбову корпу, или је, након избављења, окружен групом раздраганих жена. Ренесансни уметници посебо венецијански (млетачки), приказују дворане и послугу свог времена, са псима. Понекад се Нил персонификује на класичан начин као речни бог с преврнутом урном. У том се догођају видјела префигурација Бега у Египат, тј. бега Свете породице због Херодовог покоља невине деце.

Горући грм; Мојсије се приказује где клечи пред грмом, или изува обућу попут муслимана на светој земљи. Каткад му се пастирска кука промеће у змију, чудесни знак близине Божје. (Исто је чудо после поновио Арон пред фараоном и његовим врачевима.) За средњовековну је цркву грм који гори а догорјети не може био знамен Девице Марије која јесте родила Христа, али јој је девичанство нетакнутим остало. У једноме се типу, византинског постања, види где на престољу седи посред његовог огња.

Пасха и покољ прворођенаца; Пасха, премда остаје једна од главних светковина јудаизма, дугује место у уметности хришћанском назирању да је она префигурација Последње вечере. Учесници се приказују како стоје око стола на којем је јагње, спремни за пут, или како товаре деве и магарце пре поласка. Призори смрти синова првенаца су приказани у позадини и помор блага (стоке) које је слично било затрто.

Прелаз преко Црвенога мора; Виде се фараон и његова војска како се у метежу топе док се коњи и јахачи отимају таласима. Точкови кола посвуда плутају, јер их је Бог, још пре поскидао. Стуб може попримити облик класичног стуба и може га пратити анђео. Прешавши, Израелци још у завежљајима на глави носе имовину, или се међу собом грле, или пак клече у знак захвалности. Рана је црква тумачила тај догађај као знамен хришћанскога крштења.

Скупљање мане; Како се говорило да мана пада на земљу као роса, Израелци се кадикад приказују како је хватају у кошаре као да долази с неба. Иначе је купе по тлу у разне посуде. Та се тема држала п. н. е. који је нахранио мноштво, или пак Еухаристије. Јосип Флавије мислио је да је мана некакав јестив лишај, или медљика, али се данас узима да је излучина неких инсеката.

Мојсије добавља воду из пећине; Старешине које прате Мојсија до пећине понекад се приказују уздигнутих руку у ваздух ради захвалности, док пук пије или налива суђе. Ово је честа тема уметности током целог постојања хришћанства: у њој се видео знамен духовнога освежења које прибавља човек цркве.

Примање божјих заповеди; Премда се, по Изласку, на Синају чуо само Божји глас, и то кроз дим и ватру, ипак се често приказује и његов лик. Мојсије клечи да прими плоче. Под њим је кип златнога телета који стоји на постољу или на жртвенику, каткада окићен венцима, а Израелци спреда клече или плешу док их Арон дозива. У једну се слику може укључити неколико епизода, или се могу приказати у циклусу, или пак као засебне теме.

Кроз неколико слика Мојсија је ликовно обрадио и Марк Шагал.

Десет Божијих заповести

Мојсијева највећа заслуга лежи у ширењу вере у једног Бога, Јахвеа, дакле у учвршћивању монотеизма међу Јеврејима. Мојсије је од Бога на Синају добио плоче са Десет Божијих заповести, које гласе:

  1. Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене.
  2. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.
  3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свог.
  4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и обави све послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.
  5. Поштуј оца и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
  6. Не убиј.
  7. Не чини прељубе.
  8. Не укради.
  9. Не сведочи лажно на ближњега свога.
  10. Не пожели ништа што је туђе.

Грчки текст „Живот Адама“ наводи да је приликом давања закона Мојсију, он био поучен од стране арханђела Михаила.

Петокњижје

Јеврејска и хришћанска традиција сматра Мојсија као аутора Петокњижја, али до краја 19. века порастом свести о одступањима, недоследности, понављања и друге карактеристике Петокњижју је учинило да научници напусте ову идеју.[12] Према садашњим мишљењима, први нацрт Петокњижја (Јахвистичка предаја) је вероватно написана у 6. веку п. н. е. за време Вавилонског ропства, а њега је заменила и допунила Свештеничка предаја на самом крају 6. века или током 5. века,[13] а даља прилагођавања и мање ревизије чињене су све до краја 4. века.[14]

Референце

  1. Deuteronomy 34:10
  2. Maimonides, 13 principles of faith, 7th principle
  3. William G. Dever 'What Remains of the House That Albright Built?,' in George Ernest Wright, Frank Moore Cross, Edward Fay Campbell, Floyd Vivian Filson (eds.) The Biblical Archaeologist, American Schools of Oriental Research, Scholars Press, Vol. 56, No 1, 2 March 1993 pp. 25-35. p. 33: 'the overwhelming scholarly consensus today is that Moses is a mythical figure.'
  4. Princeton University Press Press Reviews, retrieved 6th June 2009, Приступљено 13. 4. 2013.
  5. Finkelstein & Mazar 2007.
  6. Seters 1994.
  7. Stuart 2006, стр. 110-113.
  8. Exod. 4:10
  9. Seder Olam Rabbah
  10. Фирмалијан, Протосинђел (1885). Тумачење Јеванђеља са Беседама, Прва књига, Недељна Јеванђеља. Београд: Краљевско-Српска Државна Штампа. Приступљено 15. 8. 2017.
  11. Izl 34, 29-30
  12. Meyers 2005.
  13. Johnstone 2003, стр. 72.
  14. Kugler & Hartin 2009.

Литература

  • Фирмалијан, Протосинђел (1885). Тумачење Јеванђеља са Беседама, Прва књига, Недељна Јеванђеља. Београд: Краљевско-Српска Државна Штампа. Приступљено 15. 8. 2017.
  • Stuart, Douglas K. (2006). Exodus: An Exegetical and Theological Exposition of Holy Scripture. B&H Publishing Group. стр. 110—113.
  • Kugler, Robert; Hartin, Patrick J. (2009). An Introduction to the Bible. Wm. B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-4636-5.
  • Johnstone, William D (2003). „Exodus”. Ур.: Dunn, James D. G.; Rogerson, John William. Eerdmans Commentary on the Bible. Wm. B. Eerdmans Publishing. стр. 72. ISBN 978-0-8028-3711-0.
  • Seters, John Van (1994). The Life of Moses: The Yahwist as Historian in Exodus-Numbers. Peeters Publishers. ISBN 978-90-390-0112-7.
  • Finkelstein, Israel; Mazar, Amihay (2007). The Quest for the Historical Israel: Debating Archaeology and the History of Early Israel : Invited Lectures Delivered at the Sixth Biennial Colloquium of the International Institute for Secular Humanistic Judaism, Detroit, October 2005. Society of Biblical Lit. ISBN 978-1-58983-277-0.
  • Meyers, Carol (2005). Exodus. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00291-2.
  • Asch, Sholem (1958). Moses. New York: Putnam. ISBN 978-0-7426-9137-7..
  • Assmann, Jan (1997). Moses the Egyptian: The Memory of Egypt in Western Monotheism. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-58738-0..
  • Barenboim, Peter (2005). Biblical Roots of Separation of Power (PDF). Moscow: Letny Sad. ISBN 978-5-94381-123-4..
  • Barzel, Hillel (1974). „Moses: Tragedy and Sublimity”. Ур.: Gros Louis, Kenneth RR; Ackerman, James S; Warshaw, Thayer S. Literary Interpretations of Biblical Narratives. Nashville: Abingdon Press. стр. 120—40. ISBN 978-0-687-22131-8..
  • Blackham, Paul (2005), „The Trinity in the Hebrew Scriptures”, Ур.: Metzger, Paul Louis, Trinitarian Soundings in Systematic Theology (essay), Continuum International.
  • Buber, Martin (1958), Moses: The Revelation and the Covenant, New York: Harper.
  • Card, Orson Scott (1998). Stone Tables. Deseret Book Co. ISBN 978-1-57345-115-4..
  • Chasidah, Yishai (1994), „Moses”, Encyclopedia of Biblical Personalities: Anthologized from the Talmud, Midrash and Rabbinic Writings, Brooklyn: Shaar Press, стр. 340—99.
  • Cohen, Joel (2003). Moses: A Memoir. Mahwah, NJ: Paulist Press. ISBN 978-0-8091-0558-8..
  • Churchill, Winston (8. 11. 1931), „Moses”, Sunday Chronicle, National Churchill Museum, Thoughts, 205.
  • Daiches, David (1975). Moses: The Man and his Vision. New York: Praeger. ISBN 978-0-275-33740-7..
  • Dever, William G (2002). What Did the Biblical Writers Know and When Did They Know It?. William B. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2126-3..
  • (2006) [2003], Who Were the Early Israelites, and Where Did They Come From?, Grand Rapids, MI: William B. Eerdmans
  • Dozeman, Thomas B (2009). Commentary on Exodus. William B Eerdmans. ISBN 9780802826176.
  • Droge, Arthur J (1989), Homer or Moses?: Early Christian Interpretations of the History of Culture, Mohr Siebeck.
  • Fast, Howard (1958), Moses, Prince of Egypt, New York: Crown.
  • Feiler, Bruce (2009), America's Prophet: Moses and the American Story, William Morrow.
  • Feldman, Louis H (1998), Josephus's Interpretation of the Bible, University of California Press.
  • Finkelstein, Israel; Silberman, Neil Asher (2001). The Bible Unearthed. New York: Free Press. ISBN 978-0-684-86912-4..
  • ; (2001b), The Bible Unearthed, New York: Simon & Schuster.
  • Franklin, Benjamin (1834), Franklin, William Temple, ур., Memoirs, 2, Philadelphia: McCarty & Davis.
  • Freud, Sigmund (1967). Moses and Monotheism. New York: Vintage. ISBN 978-0-394-70014-4..
  • Gregory of Nyssa (1978). The Life of Moses. The Classics of Western Spirituality. Transl. Abraham J. Malherbe and Everett Ferguson. Preface by John Meyendorff. Paulist Press. ISBN 978-0-80912112-0.. 208 pp.
  • Guthrie, Kenneth Sylvan (1917), Numenius of Apamea: The Father of Neo-Platonism, George Bell & Sons
  • Halter, Marek (2005). Zipporah, Wife of Moses. New York: Crown. ISBN 978-1-4000-5279-0..
  • Hoffmeier, James K (1996), „Moses and the Exodus”, Israel in Egypt: The Evidence for the Authenticity of the Exodus Tradition, New York: Oxford University Press, стр. 135—63.
  • Hamilton, Victor (2011). Exodus: An Exegetical Commentary. Baker Books. ISBN 9781441240095..
  • Ingraham, Joseph Holt (2006) [New York: A.L. Burt, 1859]. The Pillar of Fire: Or Israel in Bondage (reprint). Ann Arbor, MC: Scholarly Publishing Office, University of Michigan Library. ISBN 978-1-4255-6491-9..
  • Keeler, Annabel (2005). „Moses from a Muslim Perspective”. Ур.: Solomon, Norman; Harries, Richard; Winter, Tim. Abraham's Children: Jews, Christians, and Muslims in Conversation. T&T Clark. стр. 55—66. ISBN 9780567081711..
  • Kirsch, Jonathan (1998). Moses: A Life. New York: Ballantine. ISBN 978-0-345-41269-0.
  • Kohn, Rebecca (2006). Seven Days to the Sea: An Epic Novel of the Exodus. New York: Rugged Land. ISBN 978-1-59071-049-4.
  • Freedman, H, ур. (1983), Midrash Rabbah (10 volumes), Lehman, S.M. (translator), London: The Soncino Press.
  • Mann, Thomas (1943), „Thou Shalt Have No Other Gods Before Me”, The Ten Commandments, New York: Simon & Schuster, стр. 3—70.
  • Meacham, Jon (2006), American Gospel: God, the Founding Fathers, and the Making of a Nation, Random House.
  • Salibi, Kamal (1985), „The Bible Came from Arabia”, Jonathan Cape, London.
  • Meyers, Carol (2005). Exodus. Cambridge University Press. ISBN 9780521002912.
  • Sandmel, Samuel (1973). Alone Atop the Mountain. Garden City, NY: Doubleday. ISBN 978-0-385-03877-5..
  • Van Seters, John (2004). „Moses”. Ур.: Barton, John. The Biblical World. Taylor & Francis. ISBN 9780415350914.
  • Shmuel, Safrai (1976), Stern, M, ур., The Jewish People in the First Century, Van Gorcum Fortress Press
  • Ska, Jean Louis (2009). The Exegesis of the Pentateuch: Exegetical Studies and Basic Questions. Mohr Siebeck. стр. 30—31,260. ISBN 978-3-16-149905-0.
  • Smith, Huston (1991). The World's Religions. Harper Collins. ISBN 9780062508119.
  • Southon, Arthur Eustace (1954) [London: Cassell & Co., 1937], On Eagles' Wings (reprint), New York: McGraw-Hill.
  • van der Toorn, K.; Becking, Bob; van der Horst, Pieter Willem (1999). Dictionary of deities and demons in the Bible. ISBN 9780802824912..
  • Wiesel, Elie (1976). „Moses: Portrait of a Leader”. Messengers of God: Biblical Portraits & Legends. New York: Random House. стр. 174—210. ISBN 978-0-394-49740-2..
  • Wildavsky, Aaron (2005). Moses as Political Leader. Jerusalem: Shalem Press. ISBN 978-965-7052-31-0..
  • Wilson, Dorothy Clarke (1949), Prince of Egypt, Philadelphia: Westminster Press.

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.