Маршалска Острва

Маршалска Острва (марш. Aorōkin M̧ajeļ, енгл. ), или скраћено Маршали, званично Република Маршалска Острва (марш. Aolepān Aorōkin M̧ajeļ, енгл. ) острвска су република у централном Пацифику, у региону Микронезије.[2] Састоје се од 29 атолских острва (Радакова и Раликова острва).

Република Маршалска Острва
Aolepān Aorōkin M̧ajeļ  (маршалски)
Republic of the Marshall Islands  (енглески)
Крилатица: 
(марш. Jepilpilin ke ejukaan)
(енгл. )
Химна: 
(марш. Aelin kein am!)
(енгл. )
Главни градМаџуро
Службени језикмаршалски, енглески
Владавина
Облик државеПредседничка република у посебном придруженом статусу са САД
  ПредседникХилда Хејн
  Председник ПарламентаКенет Кеди
Историја
НезависностОд САД
21. октобар 1986.
Географија
Површина
  укупно181 km2(213)
Становништво
  2013.[1]56.086(209)
  густина309,87 ст./km2
Економија
ВалутаАмерички долар
Остале информације
Временска зона +12
Интернет домен
Позивни број+692

Највеће острво је Квајелин, а сигурно најпознатије Бикини, на којем су САД извршиле прву пробу нуклеарне бомбе.

Главни град је Маџуро, који се налази на истоименом острву.

Површина острва је 181 , где живи око 60.000 становника.

Религија је хришћанска 97% (протестанти) и бахаи 2%.

Службени језик је енглески, а поред њега говори се и маршалским са локални дијалектима раликом и радаком.

Монета је амерички долар.

Историја

Године 1526. острва је окупирала Шпанија, све до 1885, када их је преузела Немачка. На почетку Првог светског рата, контролу је преузео Јапан, да би на крају, 1944. САД окупирале територију и ставиле их под своју власт. Званично 1947, Маршалска острва постају прекоморска територија САД, да би 1979. добили самосталност.

Положај

Острва заузимају површину од 181 . Смештена су у средишњем делу Тихог океана. Најближи суседи Маршалских острва су Хаваји и Фиџи. Маршалска Острва састоје се од 34 коралска атола и 867 спрудова у источној Микронезији. На већини доминира корална низија. Главни град државе је Маџуро, у којем, према подацима из 2004. године, живе 25.000 становника.[3]

Клима

На Маршалским острвима влада тропска, океанска клима.[3]

Становништво

Према попису из 2002. године, на острвима је живело 52.000 становника, а просечна густина насељености износи 303 становника на km². Од етничких група доминира микронезијска, а главни језици у држави су енглески и маршалски (оба службена), а поред њих и јапански. Када се говори о религији, становници су углавном хришћани - протестанти.[3]

Политика

По државном уређењу Маршалска Осрва су парламентарна демократска држава. Према споразуму, САД су одговорне за безбедност острва. На острвима Бикини и Ениветоку налази се нуклеарни полигон војске САД.


Привреда

Од индустрије најзаступеније су пољопривреда и туризам. Кокосов орах и банане представљају главне усеве, а од осталих ресурса, држава производи и извози рибу и шкољке. Радно способно становништво броји 9.500 човека, а незапосленост, према подацима из 1997. године, обухвата 12 % укупног становништва. Подаци из 2001. године кажу да држава извози робу у вредности од 7,3 мил. УСД, и то махом кокосов орах, рибу и шкољке, а увози робу у вредности од 68,2 мил. УСД. Главни произовди које увози јесу храна, машинска опрема и гориво. Главни економски партнери Маршалских Острва су САД, Јапан и Аустралија.

Новчана јединица Маршалских Острва је амерички долар. Бруто национални доходак, према подацима из 2001. године износи 102 мил. УСД, а приход по глави становника 1.960 УСД. Инфлација је 2001. године износила 2 %.

Саобраћај

Цивилна лука Маршалских Острва је Маџуро. У држави постоје 23 локална аеродрома и међународни аеродром Маџуро.

Здравство

Просечни животни виек становништва износи 62 године за мушкарце, а 65 година за жене. Број рођених (на 1000 становника) износи 46, а број умрлих (на 100 становника) 7. Природни прираштај износи 1,4 %. Смртност новорођенчади (на 1000 живорођених) је 40,95.

Образовање

Проценат писмености је 1998. године износио 91 %, а приступ интернету има свега 1,2 % становништва.

Референце

  1. „Национална агенција за статистику”. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2014. Приступљено 30. 05. 2014.
  2. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. Денис Шехић, Атлас Америке, Аустралије и Океаније. Политика, 1. изд, Београд, год. 2007.  978-86-86809-01-8.

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.