Мартин Лутер

Мартин Лутер ( ; Лутерштат Ајслебен, 10. новембар 1483 — Лутерштат Ајслебен, 18. фебруар 1546) је био оснивач хришћанске протестантске (лутеранске) цркве у Немачкој и један од вођа реформације, свештеник, професор моралне филозофије на Универзитету у Ерфурту и библијске егзегезе у Витенбергу.[1][2][3]

Мартин Лутер
Мартин Лутер
Датум рођења(1483-11-10)10. новембар 1483.
Место рођењаЛутерштат Ајслебен
 Свето римско царство
Датум смрти18. фебруар 1546.(1546-02-18)(62 год.)
Место смртиЛутерштат Ајслебен
 Свето римско царство
Потпис

Лутер је одбио неколико учења и пракси Католичке цркве. Он је снажно оспорио католичку поглед на индулгенције. С његове тачке гледишта није било прихватљиво да се може купити новцем ослобођење од божје казне. Лутер је предложио академску дискусију те праксе и ефикасности опроштаја грехова у својих Деведесет пет теза из 1517. Његово одбијање да се одрекне свих својих списа на захтјев папе Лава 1520. године и Карла , цара Светог римског царства на скупштини у Вормсу 1521. године довело је до тога да га је папа изопштио и император осудио као одметника.

Лутерерово схватање да спасење и стога и вечни живот се не могу зарадити добрим делима него се могу једино добити као бесплатан дар божје миолости путем верникове вере у Исуса као спаситеља од греха. Његова теологија је оповргавала ауторитет институције папе учећи да је Библија једини извор божанствености којим се открива знање од Бога[4] и супротставила се сецердотализму сматрајући да су сви крштени хришћани свето свештенство.[5] Сви они који се идентификују са овим схватањима, и свим Лутеровим ширим учењима, се називају лутеранима, мада је Лутер инсистирао на хришћанима или еванђелистима као јединим прихватљивим именима за особе које проповедају Исуса.

Његов превод Библије у вернакулар (уместо латинског) ју је учинио приступачнијом лаицима, што је догађај који је имао огроман утицај на цркву и немачку културу. Тиме је дата подршка развоју стандардизоване верзије немачког језика, додато неколико принципа уметности превода,[6] и подстакнуто је писање енглеског превода, Тиндејлове Библије.[7] Његове химне су утицале на развој певања у протестантским црквама.[8] Његов брак са Катарином фон Бора, бившом монахињом, је постао узор праксе свештенског брака, којим се дозвољава протестанском свештенство да ступе у брак.[9]

У два своја каснија рада, Лутер изражава антагонистичка гледишта према Јеврејима. У раду О Јеврејима и њиховим лажима позива да јеврејски домови и синагоге буду уништени, њихов новац конфискован, а слобода ограничена.[10] Осуђене од виртуално свих Лутеранских деноминација, те изјаве и њихов утицај на антисемитизам су допринели његовом контроверзном статусу.[11]

Живот и дело

Мартин Лутер, пореклом августински монах, родио се као једно од девет деце рудара и растао је као врло сиромашан под тврдим васпитањем, а његов се отац постепено претварао у успешног предузетника што му је омогућило да пошаље сина на студије.[12][13]

Мартин Лутер је намеравао да студира право, што је била очева жеља, али је 1505. напустио студије, радио као продавац књига и приступио августинском реду у Ерфурту.[14] Та одлука је изненадила његове пријатеље и згрозила његовог оца. Касније је тај свој потез Лутер објашњавао реакцијом на неке догађаје из свог живота који су га учинили свесним пролазности живота. У самостану је посматрао правила која се намећу новајлијама, али није нашао свој мир како је очекивао. Ипак 1507. године је заређен,[15] а Лутеру је понуђено да студира теологију како би постао професор у неком од новооснованих универзитета које су утемељили редовници. Године 1508. постављен је у службу Јоханна фон Стаупица, вице-генерала августинског реда, на новом универзитету у Витенбергу (основан 1502). Дипломирао је теологију 1509. и вратио се у Ерфурт, где је боравио до 1511. године.[16]

После освештења 1508. године је приступио универзитету у Витенбергу где је са кратким одморима путовао у Рим — предавао филозофију, а касније и теологију и 1512. године постао доктор теологије и добио доживотну библијску професуру, а до 1513. године је почео са делатношћу проповедника у Витенбергу. У ово доба је дошао до познања да „Божија милост“ важи за свакога ко је прими са својом вером.

Непосредни повод за његову активност усмерену на реформу и обнову хришћанског учења било је настојање папе Лава X да продајом индулгенција обезбеди средства за довршење Храма Светог Петра у Риму. Лутер је своје захтеве изложио у 95 теза, које је 1517. године објавио, прикуцавши спис са тезама на врата дворске цркве у Витенбергу.[17] Тражио је повратак новозаветном хришћанству, одбацивање теологије светих очева и посредништва црквене организације и хијерархије у спасењу, као и могућност да сваки верник открива Бога у сопственој савести. Његов ученик Меланхтон бранио је то реформистичко учење на сабору у Аугсбургу 1530. године, под видом аугсбуршке вероисповести. Покушаји врхова тадашње Римокатоличке цркве да екскомуникацијом Лутера онемогуће реформистички покрет нису успели, па је друга „велика шизма“ у хришћанству од тада постала коначна. Нова (протестантска) црква је установљена.

Лутер је поред теолошких списа, аутор првог превода Библије на немачки језик, чиме је, насупрот интернационалном карактеру католицизма, афирмисан национални карактер протестантизма.

Верска наука

У новембру 1510. због послова посетио је Рим, где је обављао дужности уобичајене за свешеника-госта и био шокиран раскошним и разузданим животом римског свештенства. Године 1511. постао је професор библијске егзегезе у Витенбергу. Иако још увек несигуран у сопствени спас Лутер је постао активни проповедник, учитељ и администратор. Негде у време проучавања Новог завета у припремама за своја предавања почео је да верује како хришћани нису спашени захваљујући сопственим напорима већ Божјом милошћу, коју они прихватају у вери („Да, милошћу сте спашени — по вери. То не долази од вас; то је дар Божји“ Еф 2.8). Дана 31. октобра 1517. на врата цркве у Витембергу прикуцао је на јавну расправу својих 95 теза о индулгенцијама, догмама и уређењу цркве. Повод за то био је долазак доминиканца Тетзела, папиног опуномоћеника за продавање опроста. Тетзел је тада наиме, у папино име продавао опроштајнице од прошлих и будућих греха, без потребе вере и покајања, опроштење се могло купити не само за живе, већ и за мртве који наводно бораве у чистилишту. Занимљиво је поменути да претходно описани догађај Лутер ни једном речју није споменуо ни у једном свом делу иако је тим догађајем обележен почетак верске реформације. Лутеров је проглас изазвао велико занимање јавности и веома брзо је преведен на немачки језик (изворно га је Лутер написао на латинском језику) и проширен је широм Немачке. Расправа о опросту брзо се претворила у напад на папство, а затим и на читаву традиционалну црквену организацију. Упркос налогу папе Лава X (1518) да се оправда пред његовим изаслаником, кардиналом Цајетаном (Томасо де Вио) остао је чврсто при својим тезама.[18][19]

Почетак сукоба са Католичком црквом

Папа гневан због Лутерове науке издао је 1520. године булу , којом је осудио 41 наводну Лутерову заблуду, наредио спаљивање његових књига и дао му 60 дана да му се потчини.[20] Лутер нимало дирнут том булом, бацио ју је у огањ, односно спалио заједно са списима оних који су подржавали папину надлежност пред скупином професора, студената и грађана Витенберга 10. децембра те исте године. Тиме је он јасно показао да раскида са Римом. Након спаљивања Буле је спис:

„Зашто је др Мартин Лутер спалио папине књиге и књиге његових ученика“, у том спису он каже: „Мислим да ко год је творац те Буле, он је прави антихрист... Али ја ти кажем антихристе, да Лутер који је научио да се бори, неће се дати заплашити твојим празним Булама, јер је он навикао да прави разлику између комада папира и свемогуће Божје речи.“

Проучавајући Јованово откровење и књигу пророка Данијела он је 15. августа изјавио 1520: „Ми овде смо уверени да је папинство престо правог и стварног антихриста.“

Године 1521. папа је издао нову булу . Лутер и његове присталице били су сада искључени из цркве и стављени под проклетство. Када је папа поновно осудио његово учење, Лутер му је одговорио преко три списа:

  • ;
  • , и-
  • ,

У њима је изнео сопствене основне концепције: спас хришћанину доноси вера у Христову откупну жртву, а не добра дела која чини; извор истине у религији није света предаја него Свето писмо; Црква није посредник између човека и Бога, јер унутрашњу религиозност даје непосредно сам Бог. „Само Исус“, „само Писмо“, „само милост“ и „само вера“ позната су четири начела која су подразумевала реформацијско учење повратка на изворно, новозаветно, хришћанство. У својим иступима тежио је и ка јефтинијој цркви. Поред ставова које је заступао његовој популарности допринела је и његова елоквенција јер је његовао хумористичан, груб и вулгаран стил (папу је, на пример, због његовог развратног живота, запостављања новозаветне хришћанске науке и увођења којекаквих хереза називао антихристом, што је у оно време било веома шокантно). Крајем 1520. године Лутер је јавно спалио папину булу, а у јануару 1521. папа га је заузврат екскомуницирао својом булом . Цар Карло V, као извршитељ папске екскомуникације позвао је Лутера да дође на сабор у Вормс у априлу 1521. како би ту Лутер опозвао своје учење. Лутер се појавио на сабору, али је одбио да се одрекне свог учења тврдећи како не може да иде против своје савести па је против њега и његових истомишљеника изречена казна прогона из државе. Тада му је његов симпатизер саски кнез-изборник Фридрих пружио тајно уточиште у свом дворцу. У Вартбургу Лутер је почео да преводи Нови завет с оригиналног грчког на немачки језик, што је био његов допринос стварању јединственог немачког књижевног језика. У то доба Лутеров радикализам је почео да ишчезава па је почео да се све више залаже за миран развитак и ненасилна средства, а службеним ослонцем реформације је прогласио кнежеву феудалну власт.

Целибат

Оженио се 1525. године Катарином фон Бора, бившом часном сестром. Тиме је јасно показао што мисли о целибату. Брак је био успешан, а супруга му је постала важан ослонац у животу. На верском плану, међутим, Лутер је доживљавао сукобе и унутар свога покрета па се тако разишао с радикалним Минзером, као и с неким другим великим реформаторима свога времена — Еразмом Ротердамским (који је до смрти остао католик, а самог је Лутера још пре његове екскомуникације упозоравао на погубност дела које је започео) и др. Лутер је оштро иступио и против анабаптиста тражећи за њих прогон и смртну казну.

Даље деловање

Његов верни присталица био је Филип Меланхтон који је био његов заступник на сабору у Аугсбургу 1530. године, на који Лутер није могао да дође јер је прогнан. Међутим то заправо и није тачно, јер је Меланхтона Лутер називао изразом, који би се могао превести као „мекушац“, због његове попустљивости и склоности компромисима с Католичком црквом. Годину дана раније, 1529, Лутер је објавио своју најпопуларнију књигу — Мали катехизам, у којој је објаснио теологију евангелистичке реформације једноставним и сликовитим језиком.

Године 1532. Лутер је превео Стари завет с оригиналног хебрејског на немачки. Исте године дело је и објављено. У међувремену његов утицај се раширио широм северне и источне Европе. Разлог томе био је тај што је бранио независности владара од црквеног надлештва (касније је тај његов став био интепретиран на начине супротне његовој првобитној намери). Када је 1525. избио Сељачки устанак у крајевима где су кнежеви и племићи били махом католици, Лутер је покушао да посредује својим ауторитетом. Међутим, када је устанак захватио и протестантска подручја, изразито оштро је иступио против устаника, подржавајући и смртну казну за вође побуне.

До 1537. године Лутерово здравље било је озбиљно угрожено. Истовремено га је све више забрињавао препород папског утицаја, као и они потези које је он сматрао покушајем Јевреја да искористе конфузију међу хришћанима и поново отворе питање Исусоваог послања. Сматрајући и себе одговорним за насталу ситуацију написао је оштру полемику против Јевреја, као и полемике против папства и радикалног крила реформиста — анабаптиста (треба, међутим, споменути и да је Лутер у ранијим годинама свога деловања био противник теолошки мотивисаног антисемитизма, па је тада написао и познато дело „Исус Христ је рођен као Јеврејин“ у којем се залагао за новозаветни однос према Јеврејима који је позитиван.

Ипак, његове антијеврејске тезе су омогућиле стварање антисемитске Немачке евангеличке цркве у доба нацизма, која је заступала изразито расистичке ставове, представљајући се црквом аријевске расе. У зиму 1546. године Лутер је замољен да разреши спор између два млада грофа која су владала у подручју Мансфелда, где се родио. Иако веома стар и болестан, кренуо је на пут, разрешио спор и умро 18. фебруара 1546. у Ајслебену. Говорећи о Јану Хусу изјавио је:

„Ако се такав човек сматра јеретиком, онда нико на свету није прави хришћанин.“

Оставштина и комеморација

Лутеру се одаје почаст 18. фебруара комеморацијом по Лутеранском календару светаца и Епископком (САД) календау светаца. По календару светаца Енглеске цркве он се комеморише 31. октобра.

Радови и издања

Види још

  • Лутерштат

Референце

  1. Plass 1959, стр. 964
  2. Ewald M. Plass, What Luther Says, 3 vols., (St. Louis: CPH, 1959), 88, no. 269; M. Reu, Luther and the Scriptures, (Columbus, Ohio: Wartburg Press, 1944), 23.
  3. About Us — Lutheran Church of New Zealand: Lutherans in the World
  4. E
  5. Luther, Martin. Concerning the Ministry (1523), tr. Conrad Bergendoff, in Bergendoff, Conrad (ed.) Luther's Works. Philadelphia: Fortress Press, 1958, 40:18 ff.
  6. Fahlbusch, Erwin and Bromiley, Geoffrey William. The Encyclopedia of Christianity. Grand Rapids, MI: Leiden, Netherlands: Wm. B. Eerdmans; Brill, 1999–2003, 1:244.
  7. Tyndale's New Testament, trans. from the Greek by William Tyndale in 1534 in a modern-spelling edition and with an introduction by David Daniell. New Haven, CT: Yale University Press, 1989, ix–x.
  8. Bainton 1995, стр. 269.
  9. Bainton 1995, стр. 223.
  10. Hendrix 1983.
  11. Hendrix, Scott H. "The Controversial Luther", Word & World 3/4 (1983), Luther Seminary, St. Paul, MN. p. 393: "And, finally, after the Holocaust and the use of his anti-Jewish statements by National Socialists, Luther's anti-semitic outbursts are now unmentionable, though they were already repulsive in the sixteenth century. As a result, Luther has become as controversial in the twentieth century as he was in the sixteenth." Also see Hillerbrand, Hans. "The legacy of Martin Luther", in Hillerbrand, Hans & McKim, Donald K. (eds.) The Cambridge Companion to Luther. Cambridge University Press, 2003.
  12. Marty 2004, стр. 1
  13. Brecht, Martin. Martin Luther. tr. James L. Schaaf, Philadelphia: Fortress Press, 1985–93, 1:3–5.
  14. Brecht, Martin. Martin Luther. tr. James L. Schaaf, Philadelphia: Fortress Press, 1985–93, 1:48.
  15. Brecht, Martin. Martin Luther. tr. James L. Schaaf, Philadelphia: Fortress Press, 1985–93, 1:12–27.
  16. Brecht, Martin. Martin Luther. tr. James L. Schaaf, Philadelphia: Fortress Press, 1985–93, 1:93.
  17. Hillerbrand, Hans J. "Martin Luther: Indulgences and salvation," Encyclopædia Britannica, 2007.
  18. Wriedt, Markus. "Luther's Theology," in The Cambridge Companion to Luther. New York: Cambridge University Press, 2003, 88–94.
  19. Bouman, Herbert J. A. "The Doctrine of Justification in the Lutheran Confessions" Архивирано на сајту (април 3, 2009) (на језику: енглески), Concordia Theological Monthly, 26 November 1955, No. 11:801.
  20. Pastor 1908, стр. 348.

Литература

  • Pastor, Ludwig Freiherr von (1908). The History of the Popes: From the Close of the Middle Ages. Drawn from the Secret Archives of the Vatican and Other Original Sources. K. Paul, Trench, Trübner & Company, Limited. стр. 348.
  • Bainton, Roland (1995). Here I Stand: a Life of Martin Luther. New York: Penguin. стр. 223.
  • Marty, Martin E. (2004). Martin Luther. Viking Penguin. стр. 1.
  • Bainton, Roland (1995). Here I Stand: a Life of Martin Luther. New York: Penguin. стр. 223.
  • Plass, Ewald M. (1959). „Monasticism”. What Luther Says: An Anthology. 2. St. Louis: Concordia Publishing House. стр. 964.
  • Martin Brecht; tr. James L. Schaaf, (1985). Luther. Philadelphia: Fortress Press.
  • Mullett, Michael A. (2004). Martin Luther. London: Routledge. ISBN 9780415261685.
  • Mullett, Michael A. (1986) (1986). Luther. Methuen & Co (Lancashire Pamphlets). ISBN 978-0-415-10932-1.
  • Derek Wilson (2007). Out of the Storm: The Life and Legacy of Martin Luther. London: Hutchinson. ISBN 9780091800017.
  • Dillenberger, John (1961). Martin Luther: Selections from his Writings. Garden City, NY: Doubleday. OCLC 165808.
  • Lull, Timothy (1989). Martin Luther: Selections from his Writings. Minneapolis: Fortress. ISBN 978-0-8006-3680-7.
  • Kolb, Robert – Dingel, Irene – Batka, Ľubomír (eds.): The Oxford Handbook of Martin Luther's Theology. Oxford: Oxford University Press.2014.  978-0-19-960470-8.
  • Luther, Martin (1974). Selected Political Writings. ed. and with an introd. by J. M. Porter. Philadelphia: Fortress Press. ISBN 978-0-8006-1079-1.
  • Schalk, Carl F. (1988). Luther on Music: Paradigms of Praise. Saint Louis, Mo.: Concordia Publishing House. ISBN 978-0-570-01337-2.
  • Florer, Warren Washburn (2012) [1912]. Luther's Use of the Pre-Lutheran Versions of the Bible: (Article 1.). G. Wahr.
  • Richard Friedenthal: Luther: Sein Leben und seine Zeit . 8. izdanje. Piper, München/ Zürich 1996. 1967.  978-3-492-20259-6.
  • Friedrich Wilhelm Kantzenbach: Martin Luther: Der bürgerliche Reformator. Musterschmidt, Göttingen. 1972.  978-3-7881-0068-1.
    • Band 1: Sein Weg zur Reformation 1483–1521.. 1981.  978-3-7668-0678-9.
    • Band 2: Ordnung und Abgrenzung der Reformation 1521–1532.. 1986.  978-3-7668-0792-2.
    • Band 3: Die Erhaltung der Kirche 1532–1546.. 1987.  978-3-7668-0825-7.
  • Peter Manns: Martin Luther: Der unbekannte Reformator. Herder, Freiburg. 1982.  978-3-451-08188-0.
  • Шаблон:BBKL
  • Heinrich Fausel: D. Martin Luther: Leben und Werk. 2 Bände. Hänssler, Neuhausen-Stuttgart. 1996.  978-3-7751-2440-9.
  • Horst Herrmann: Martin Luther: Ketzer und Reformator, Mönch und Ehemann. Orbis. München: 1999.  978-3-572-10044-6.
  • Arnulf Zitelmann: „Widerrufen kann ich nicht“. Die Lebensgeschichte des Martin Luther. Beltz und Gelberg, Weinheim. 1999.  978-3-407-78813-9.Kinder- und Jugendliteratur
  • Heinz Zahrnt: Martin Luther: Reformator wider Willen. Evangelische Verlags-Anstalt, Leipzig. 2000.  978-3-374-01838-3.
  • Christian Graf von Krockow: Porträts berühmter deutscher Männer: Von Martin Luther bis zur Gegenwart. List-Verlag. München: 2001.  978-3-548-60447-3. стр. 11-56..
  • Horst Herrmann: Martin Luther: Eine Biographie. Aufbau-Taschenbuch-Verlag. Berlin: 2003.  978-3-7466-1933-0.
  • Thomas Kaufmann: Martin Luther. 2., durchgesehene Auflage. C. H. Beck. München: 2010.  978-3-406-50888-2.
  • Volker Leppin: Martin Luther. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt. 2006.  978-3-534-17961-9.
  • Athina Lexutt: Luther. UTB. Stuttgart: 2008.  978-3-8252-3021-0.
  • Christian Feldmann: Martin Luther. Rowohlt, Reinbek. 2009.  978-3-499-50706-9.
  • Heinz Schilling: Martin Luther: Rebell in einer Zeit des Umbruchs. Eine Biographie. Beck. München: 2012.  978-3-406-63741-4.
  • Volker Leppin: Martin Luther. Vom Bauernsohn zum Reformator. Lambert Schneider, Darmstadt. 2013.  978-3-650-25639-3.
  • Hans-Joachim Neumann: Luthers Leiden: Die Krankheitsgeschichte des Reformators. Wichern. Berlin: 1995.  978-3-88981-081-6.
  • Rosemarie Knape (Hrsg.): Martin Luther und Eisleben. Schriften der Stiftung Luthergedenkstätten in Sachsen-Anhalt, Leipzig. 2007.  978-3-374-02484-1.
  • Cornelia Dömer: Mit Martin Luther unterwegs: Ein biografischer Reiseführer. Hänssler, Holzgerlingen. 2008.  978-3-7751-4879-5.
  • Karen Michels: Martin Luther: Die Lektionen der Straße. Wie die Welt das Denken des Reformators veränderte. CORSO, Hamburg. 2010.  978-3-86260-004-5.
  • Gerhard Dünnhaupt (Hrsg.): The Martin Luther Quincentennial. Wayne State University Press, Detroit. 1985.  978-0-8143-1774-7.
  • Albrecht Beutel (Hrsg.): Luther Handbuch 2. izdanje. Mohr & Siebeck, Tübingen. 2010.  978-3-8252-3416-4.
  • Volker Leppin, Gury Schneider-Ludorff (Hrsg.): Das Luther-Lexikon. Bückle & Böhm, Regensburg. 2014.  978-3-941530-05-8.
  • Hans-Martin Barth: Die Theologie Martin Luthers. Eine kritische Würdigung. Gütersloher Verlagshaus, Gütersloh. 2009.  978-3-579-08045-1.
  • Christopher Spehr: Luther und das Konzil. Zur Entwicklung eines zentralen Themas in der Reformationszeit. Mohr/Siebeck, Tübingen. 2010.  978-3-16-150474-7.
  • Bayer, Oswald (2004). Martin Luthers Theologie. Eine Vergegenwärtigung. Mohr Siebeck Verlag. ISBN 978-3-16-148122-2.
  • Jörg Haustein: Martin Luthers Stellung zum Zauber- und Hexenwesen. Kohlhammer. Stuttgart: 1990.  978-3-17-010769-4.
  • Jörg Haustein: Zwischen Aberglaube und Wissenschaft: Zauberei und Hexen in der Sicht Martin Luthers. In: Rosemarie Knape (Hrsg.): Martin Luther und der Bergbau im Mansfelder Land. Stiftung Luthergedenkstätten in Sachsen-Anhalt, Lutherstadt Eisleben. 2000.  978-3-9806328-7-4. стр. 327-337..
  • Sylvia Weigelt: „Der Männer Lust und Freude sein.“ Frauen um Luther. Wartburg, Weimar. 2011.  978-3-86160-241-5.
  • Thomas Kaufmann: Luthers „Judenschriften“: Ein Beitrag zu ihrer historischen Kontextualisierung. Mohr & Siebeck, Tübingen. 2011.  978-3-16-150772-4.
  • Volkmar Joestel, Friedrich Schorlemmer (Hrsg.): Wir sind allzu lange deutsche Bestien gewesen: Volksbildung bei Luther und Melanchthon. Eine Textsammlung. Drei-Kastanien-Verlag, Wittenberg. 2000.  978-3-933028-35-8.
  • Martin Treu: Martin Luther und das Geld. Stiftung Luthergedenkstätten in Sachsen-Anhalt, Wittenberg. 2000.  978-3-9806328-9-8.
  • Volker Stümke: Das Friedensverständnis Martin Luthers: Grundlagen und Anwendungsbereiche seiner politischen Ethik. Kohlhammer. Stuttgart: 2007.  978-3-17-019970-5.
  • Albert Mock: Abschied von Luther: Psychologische und theologische Reflexionen zum Lutherjahr. Luthe, Köln. 1985.  978-3-922727-20-0.
  • Gottfried Maron: Die ganze Christenheit auf Erden: Martin Luther und seine ökumenische Bedeutung. Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen. 1997.  978-3-525-55422-7.
  • Ernst Troeltsch: Luther und die moderne Welt. Wissenschaftlicher Verlag, Schutterwald/Baden. 2000.  978-3-928640-63-3.
  • Hans Medick, Peer Schmidt: Luther zwischen den Kulturen: Zeitgenossenschaft – Weltwirkung. Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen. 2004.  978-3-525-55449-4.
  • 1807
  • Günter Hartung: Luther-Bilder in deutscher Literatur. In: Günter Hartung: Literatur und Welt. Leipziger Universitäts-Verlag, Leipzig. 2001.  978-3-935693-49-3. S. 26.
  • 1834
  • Susanne Schmidt-Knaebel: Ludwig Bechstein. Prosasagen außerhalb der großen Anthologien (1826–1859). Peter Lang, Frankfurt am Main. 2008.  978-3-631-55653-5. S. 45.
  • -{Levin Schücking: Luther in Rom. Tredition Classics, }. 20121870.  978-3-8424-2057-1.
  • Norbert Mecklenburg: Durch politische Brille und Butzenscheibe. Literarische Lutherbilder in der Heine-Zeit. In: Hartmut Kircher, Maria Klanska: Literatur und Politik in der Heine- Zeit. Die 48er Revolution in Texten zwischen Vormärz und Nachmärz. Böhlau, Köln. 2002.  978-3-412-11997-3. S. 8.
  • 1877
  • -{Jakob Knudsen: Angst Mod Martin Luther: Fortælling. (1912–1914) Hovedland, }. 1996.  978-87-7739-288-7.
  • Bernd Moeller: Luther in der Neuzeit. Guetersloher Verlagshaus, Gütersloh. 1985.  978-3-579-01661-0. стр. 139..
  • 1918
  • Ralf Forsbach (Hrsg.): Eugen Fischer-Baling 1881–1964: Manuskripte, Artikel, Briefe und Tagebücher. Harald Boldt. 2001.  978-3-486-56561-4. стр. 15..
  • 1924
  • George B. von der Lippe: The Figure of Martin Luther in Twentieth-century German Literature: The Metamorphosis of a National Symbol. . E Mellen Press.1996.  978-0-88946-863-4. стр. 6..
  • 1930
  • Fred und Gabriele Oberhauser: Literarischer Führer durch Deutschland: ein Insel-Reiselexikon für die Bundesrepublik Deutschland und Berlin. Insel. 1983.  978-3-458-14083-2. стр. 763..
  • 1951
  • Wolfgang Grünberg: „Ich will Zeugnis ablegen bis zum Letzten.“ In: Klaus M. Kodalle, Anne M. Steinmeier (Hrsg.): Subjektiver Geist: Reflexion und Erfahrung im Glauben. Festschrift zum 65. Geburtstag von Traugott Koch. Königshausen & Neumann. 2002.  978-3-8260-2307-1. S. 250.
  • 1956
  • -{Detlef Opitz: Klio, ein Wirbel um L. Roman. Steidl, Göttingen }. 1996.  978-3-88243-388-3.
  • ) 1996
  • -{Waldtraut Lewin: Feuer. Der Luther-Roman, Gütersloher Verlagshaus, Gütersloh }. 2014.  978-3-579-06587-8.

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.