Инвазија САД на Панаму

Америчка инвазија на Панаму је назив за оружани сукоб између Панаме и САД, званичан назив који је коришћен у САД је „Операција Праведни циљ“ (енгл. )[3].

Америчка инвазија на Панаму

Амерички војници током напада
Време:20. децембар 1989. - 31. јануар 1990. године
Место:Панама
Резултат: Америчка победа
Сукобљене стране
 САД  Панама
Команданти и вође
Џорџ Х. В. Буш, Максвел Терман Мануел Норијега
Јачина
између 24.000 и 27.000 војника између 12.500 и 16.000 војника
Жртве и губици
24 мртвих 325 рањених[1] између 200-300 погинулих војника, број погинулих цивила према различитим извештајима варира од 400 до неколико хиљада[2]

Рат је започет нападом Америке на Панаму 20. децембра 1989. године, а завршио се 31. јануара 1990. године, победом Америке[3].[4]

Политички сукоби између Америке и Панаме пре инвазије

Током социјалистичке владе Сандистичког фронта националног ослобођења у Никарагви, САД су због повезаности Никарагве са другим комунистичким земљама пре свега Кубом и Совјетским Савезом, заузеле непријатељски став према овој земљи што је резултовало увођењем санкција против Никарагве 1. маја 1985. године, међутим велики део америчких производа је почео да пристиже у Никарагву преко Панаме.[5]

У јулу 1987. године, Сједињене Америчке Државе су најавиле крај економске и војне помоћи Панами.[6]

Почетком октобра 1987. године, Панамске одбрамбене снаге су привеле 10 америчких грађана (6 војника, 3 морнара и једног државног службеника), који су учествовали у антивладином протесту опозиције. Ослобођени су одмах након саслушања, a Сједињене Америчке Државе су осудиле ово хапшење.[7]

Америка оптужује Мануела Норијега, тадашњег војног диктатора Панаме за трговину наркотицима и сарадњу са наркокартелима. У америчком извештају из децембра 1988. наведено је да је Норијега од 1983. године организовао шверц наркотика преко Панаме у Сједињене Америчке Државе.[8]

Мануел Норијега је био сарадик Ције још од 1967. године, а на њеном платном списку се налазио све до фебруара 1989. године, када је прекунута сарадња.[9]

У априлу 1989. године, Сједињене Америчке Државе су увеле економске санкције против Панаме.[10]

Америка ускоро почиње са пропагандим ратом против Мануела Норијега, због чега су власти ухапсиле америчког држављанина који је уз подршку Ције из свог дома организовао ативладину радио станицу.[11]

У октобру 1989. године Панамске одбрамбене снаге су сузбиле неуспели државни удар, који је био организован од стране Ције.[12][13]

Мануел Норијега је 15. децембра 1989. године пред парламентом изјавио да се може сматрати да се Панама налази у ратном стању са Сједињеним Америчким Државама.[12][14]

Сутрадан 16. децембра 1989. године, Панамска војна полиција је зауставила једног америчког официра у возилу, након тога официр је отворио ватру на полицију из неслужбеног оружја и притом ранио једног полицајца, амерички официр је убијен при покушају бекства.[15]

Инвазија

17, децембра 1989. године председник Џорџ Х. В. Буш је донео одлуку о инвазији на Панаму.

Инвазија је започета 20. децембра 1989. године, нападом на статешке војне циљеве. У инвазији је учествовало преко 24.000 америчких војника, док је на страни Панаме учествовало отприлике 12.500 војника, међутим само је око 4.000 њих било обучено за борбу.[12] Услед велике војне надмоћи Сједињених Америчких Држава, панамска војска је убрзо потиснута, а последња борба је вођена 25. децембра у раним јутарњим часовима.[12]

Током инвазије на Панаму први пут је у борби коришћен авион са стелт технологијом F-117 најтхок и хеликоптер AH-64 Апач.[16]

Американци су расписали награду од 1.000.000 долара за информацију која би довела до хапшења Норијеге, међутим убрзо је откривено да се Мануел Норијега налази у амбасади Ватикана, где је покушао да добије политички азил.[17] Американци су тада даноноћно испред амбасаде пустали врло гласну рок музику, да би тако извршили психолошки притисак на генерала Норијегу, који је био познати љубитељ класичне музике.[18][19][20] Норијега се предао Американцима 3. јануара 1990. године.[12]

Сједињене Америчке Државе су изгубиле укупно 24 војника, док је 325 рањено.[1] Према неким проценама Панама је изгубила отприлике 200-300 војника, док је број цивилних жртава није мањи од 300.[1]Према званичним извештајима Панаме, погинуло је најмање 400 грађана ове земље.[21] Независна комисија је проценила да број цивилних жртава у Панами достиже 4000 људи.[22] Недуго након инвазије, председнички кандидат Гиљермо Ендара који је учествовао на поништеним изборима, положио је председничку заклетву у америчкој војној бази, и тако постао нови председник Панаме.[23] Процењује се да је као последица инвазије, око 15 000 људи остало без својих домова.[24]

Међународне реакције на инвазију

Америчка инвазија на Панаму је наишла на жестоке реакције широм света, посебно у земљама Латинске Америке. [25]

Генерална скупштина Организације уједињених нација, донела је одлуку којом се најоштрије осуђује напад Сједињених Америчких Држава на Панаму.[26]


Уједињено Краљевство је дала подршку Америци, док је Совјетски Савез оптужио Америку да наставља да користи политику силе.[17]

Референце

  1. USA Panama Invasion 1989, Приступљено 31. 3. 2013.
  2. Operation Just Cause, Приступљено 31. 3. 2013.
  3. , Приступљено 31. 3. 2013.
  4. , Приступљено 31. 3. 2013.
  5. , Приступљено 31. 3. 2013.
  6. , Приступљено 31. 3. 2013.
  7. , Приступљено 31. 3. 2013.
  8. http://www.gwu.edu/~nsarchiv/NSAEBB/NSAEBB113/north06.pdf
  9. , Приступљено 31. 3. 2013.
  10. , Приступљено 31. 3. 2013.
  11. , Приступљено 31. 3. 2013.
  12. „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 06. 2013. Приступљено 03. 03. 2013.
  13. , Приступљено 31. 3. 2013.
  14. , Приступљено 31. 3. 2013.
  15. , Приступљено 31. 3. 2013.
  16. , Приступљено 31. 3. 2013.
  17. , Приступљено 31. 3. 2013.
  18. , Приступљено 31. 3. 2013.
  19. , Приступљено 31. 3. 2013.
  20. , Приступљено 31. 3. 2013.
  21. , Приступљено 31. 3. 2013.
  22. Craige 1996.
  23. , Приступљено 31. 3. 2013.
  24. http://www.rand.org/content/dam/rand/pubs/rgs_dissertations/2006/RAND_RGSD201.pdf
  25. , Приступљено 31. 3. 2013.
  26. , Приступљено 31. 3. 2013.

Литература

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.