Доломит

Доломит (енгл. , франц. , , рус. ) је седиментна стена и минерал, који се састоје од кристала калцијум магнезијум карбоната, 3)2, односно [1].

Стена доломит је највећим делом изграђена од минерала доломита. Ако, у одређеном проценту, кречњак садржи минерал доломит, тада се тај кречњак назива доломитични или магнезијски кречњак. Доломит је први пут описао француски природњак и геолог Деода Грате де Доломје (1750 – 1801). Пронађен је 1791. године у Доломитским Алпима у северној Италији.[2]

Карактеристике

Минерал доломит кристалише у тригонално-ромбоедарској системи[3][4]. Формира беле, сиве до розе закривљене кристале, мада се често јавља и у облику масивних агрегата. Има сличне физичке карактеристике као минерал калцит, али се не може растворити у хладној хлороводоничној киселини. Има тврдину 3,5 до 4, по Мосовој скали[3]. Специфична маса је 2,85.[5][6] Често се јавља ближњење кристала. Између доломита и анкерита, може се формирати изоморфна серија, у којој се мења садржај магнезијума и гвожђа. Мале количине гвожђа у структури доломита даје кристалима жуту до браон нијансу. У кристалу је могућа замена магнезијума манганом, када кристали имају розе боју. Такође, магнезијум може бити замењен оловом и цинком.[7] Текстура му варира од ситнозрне до крупнозрне и често садржи мале шупљине[8].

Настанак

Велике количине доломита забележене су геолошким истраживањима, али је овај минерал релативно редак у данашњем окружењу. Данас је могуће синтетисати доломит у лабораторијским условима, само на температурама које су више од 100 , што су типични услови за топле делове седиментационих басена. Ипак, сматра се да су велике количине доломита које се сада налазе у стенама, створене на много нижим температурама. Висока температура повећава покретљивост калцијумових и магнезијумових јона, тако да они могу заузети своја места у кристалној решетки за много краће време. На основу овога се закључује да се мање количине доломита, које данас настају, стварају услед кинематских фактора.

Доломит се може формирати у оквиру неколико типова окружења, па због тога може имати различите структурне, текстурне и хемијске карактеристике[9]. Неки истраживачи тврде да „постоје доломити и доломити“, чиме указују да можда не постоји јединствени механизам формирања доломита. Млађи доломити се у великој мери разликују од доломита који су настали у геолошкој прошлости, што наводи истраживаче на спекулације о различитости средина у којима су се доломити стварали у геолошкој прошлости, у односу на данашње.

Доломитизација калцита врши се на одређеним дубинама испод коралних атола, где је вода незасићена калцијум-карбонатом, али је засићена доломитом. Кретања воде која су узрокована таласима и морским струјама побољшавају овај процес. Такође, велики значај у овом процесу имају хидротермалне струје, настале услед вулканизма испод атола.

Употреба

Доломити се користе као украсни камен, као сировина за производњу цемента (као шљунак) у грађевинарству[8][9] и као извор магнезијум-оксида, па и елементарног магнезијума. Самлевени доломит се користи и као материјал у производњи керамике. Може бити носилац нафте. У доломитима се могу наћи руде метала, као што су цинк, олово и бакар. У хортикултури се користи доломит или доломитични кречњак који се додају тлу како би се смањила (редуковала) киселост тла.

Налазишта

Среће се у већем делу Европе, Северној Америци, Бразилу и јужној Африци.

Види још

Референце

  1. Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
  2. Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of Mineralogy. ISBN 978-0-471-80580-9.
  3. Бабич Д. 2003. Минералогија. Београд: Рударско-геолошки факултет
  4. Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
  5. Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3.
  6. Susan Budavari, ур. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th изд.). Merck Publishing. ISBN 0911910131.
  7. Група аутора, 2003. Атлас фосила и минерала. Креативни центар: Београд.
  8. Ђорђевић В., Ђорђевић П., Миловановић Д. 1991. Основи петрологије. Београд: Наука

Литература

  • Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of Mineralogy. ISBN 978-0-471-80580-9.

Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.