Аја Софија

Аја Софија или Света Софија (грч. ; тур. ) је бивша православна патријаршијска базилика (црква), касније царска џамија, а сада музеј (тур. ) у Истанбулу у Турској. Од времена завршетка градње 537. па све до 1453. године, служила је као православна саборна црква и сједиште Васељенског патријарха,[1] изузев између 1204. и 1261. године, када је претворена у католичку цркву за вријеме Латинског царства. Грађевина је била џамија од 29. маја 1453. до 1931. Затим је секуларизована и отворена као музеј 1. фебруара 1935. године.[2] Она је била највећа катедрала на свету скоро хиљаду година, све док није завршена Севиљска катедрала 1520. године.

Аја Софија
Αγία Σοφία  (грчки)
Ayasofya  (турски)
Sancta Sophia  (латински)
Поглед на Аја Софију
Аја Софија
Аја Софија на мапи Истанбула
ЛокацијаИстанбул (историјски Константинопољ), Турска
ПројектантИсидор Милетски
Антимиј Тралски
Врста
  • Хришћанска црква (537—1054),
  • Грчка православна црква (1054—1204),
  • Римска католичка црва (1204—1261),
  • Грчка православна црква (1261—1453),
  • Царска џамија (1453—1931)
  • Музеј (од 1935)
Материјалбијели камен, цигла
Дужина82 м
Ширина73 м
Висина55 м
Датум почетка532
Датум завршетка537. год. (537)

Посебно позната по масивној куполи, сматра се оличјем визанзијске архитектуре,[3] за коју се каже да је „промјенила историју архитектуре”.[4] Остала је највећа хришћанска црква на свијету, све до 1520. године када је изграђена Севиљска катедрала. Тренутна грађевина је првобитно конструисана као црква између 532. и 537. по наредби византијског цара Јустинијана и била је трећа Црква Свете мудрости. Претходно двије су уништили побуњеници. Пројектовали су је Исидор Милетски и Антемије Тралски.[5]

Садашња зграда је првобитно била изграђена као црква између 532. и 537. године по наређењу Византијског цара Јустинијана и била трећа црква Свете мудрости која је заузмала то место, при чему су претходне биле уништене у немирима током устанка Ника. Објекат су дизајнирали грчки геометри Исидор Милетски и Антемије из Трала.[5] Црква је била посвећена Светој мудрости, Логосу, другој особи Светог Тројства,[6] који се слави 25. децембра, као комеморација рођења путем оваплоћења Логоса у Христосу.[6] Мада се понекад црква назива Светом Софијом (као да је именована по Софији мученици), реч је заправо фонетско спеловање на латинском грчке речи за мудрост. Њено пуно име у грчком је Ναός της Αγίας του Θεού Σοφίας, , „храм Свете мудрости Божије”.[7][8] Црква је садржала велику колекцију моштију и имала је, између осталог, сребрни иконостас висок 15 m. Она је била фокална тачка православне цркве скоро хиљаду година. Зграда је осведочила изопштење патријарха Михаила Керуларија, које је званично саопштено од стране Хумберта од Силва Кандиде, папског изасланика папе Лава 1054. године, што је чин који се обично сматра почетком великог раскола.

Године 1453, Константинопољ је освојило Османско царство под Мехмедом Освајачем, који је наредио да се ова главна црква православног хришћанства претвори у џамију. Мада су током византијске управе неки делови града Константинопоља временом пали у лоше стање, катедрала је одржавана помоћу суме новца издвојене за ту сврху. Упркос тога, ова хришћанска катедрала оставила је снажан утисак на нове османске владаре, те је претворена у џамију.[9][10] Звона, олтар, иконостас и друге реликвије су уништене, а мозаици који су приказивали Исуса, његову мајку Марију, хришћанске свеце и анђеле су исто тако били уништени или премалтерисани. Исламске одлике — као што су михраб (ниша на зиду која указује на правац Меке, за молитве), минбер (проповедаоница), и четири минарета — су додати. Остала је џамија до 1931. године, када је била затворена за јавност четири године. Поново је отворена 1935. године као музеј од стране Републике Турске. Аја Софија је 2014. године била други најпосећенији музеј у Турској, који је привукао скоро 3,3 милиона посетилаца.[11] Према подацима које је објавило турско Министарство културе и туризма, Аја Софија је била најпосећенија туристичка атракција Турске 2015. године.[12]

Од времена иницијалне конверзије до изградње оближње Султан Ахмедове џамије (Плаве џамије у Истанбулу) 1616. године, она је била главна џамија у Истанбулу. Византијска архитектура Аја Софије је служила као инспирација за многе друге отоманске џамије, као што је горе поменута џамија, Шехзадина џамија, Сулејманова џамија, Рустем-пашина џамија и Алипашина џамија.

Историја

На месту цркве коју је изградио Теодосије II а која је изгорела у време владавине цара Јустинијана 532. године саграђена је и отворена само пет година касније Света Софија.[13][14] Она је постала црква у којој се одвијало крунисање византијских царева.

После Пада Цариграда 1204. године, Света Софија, која је до тада била православна црква, претворена је у католичку цркву, и тако је и остала до 1261. године, односно године када је Византијско царство обновљено. После је опет претворена у православну цркву.

Након пада Цариграда 1453. године султан Мехмед Освајач наредио је да се црква претвори у џамију. Уклоњена су звона, олтар, 15 велики сребрни иконостас а иконе су покривене малтером који је накнадно исцртан муралима у духу Ислама. Током трајања Отоманске империје црква је реконструисана и додата су четири минарета.

Касније је преко пута, по узору на цркву Свете Софије саграђена султан Ахметова или Плава џамија која представља бисер отоманске архитектуре.

Године 1935. Кемал Ататурк, 482 године након пада Константинопоља, доноси одлуку да се Аја Софија претвори у музеј.

Аја Софија данас представља један од најзначајнијих споменика светске културне баштине и налази се на листи Унеска.

Радови на рестаурацији цркве одвијају се систематски и укључују уклањање малтера и откривање златних мозаика из времена Византије.

Архитектура

Црква Аја Софија(Света Софија, Црква Свете Мудрости) је право ремек-дело Византијске архитектуре. Аја Софију је подигао византијски император Јустинијан од 532. до 537. године. То је дело у то време двојице најпознатијих архитеката – Антемијуса и Исидоруса. Пре ње на том месту биле су две мање цркве, које су прогутали пожари.

Скоро квадратне основе, подељена је стубовима на три брода на којима су широке галерије. Простор под куполом који оставља утисак огромног „сунцобрана“ са радијалних 40 лукова и 40 прозора при дну кроз које пролази светлост и свод чини „ваздушастим и лакшим“. Главна тековина Византијске архитектуре је систем прелажења из квадратне основе на којој почива зграда у кружну основу на којој почива купола којом се зграда крунише. То се изводило на два начина:
  1. ређе помоћу "тромпи" - из квадратне основе прелази се у осмоугаону, па после у кружну (Црква Светог Луке у Дафни)
  2. чешће и савршеније помоћу "пандантифа" (сферни троуглови) који омогућавају прелаз из квадратне у кружну основу куполе (Света Софија и др.)

Стубови су јој од највреднијег мермера из Мраморног мора, Никеје, Јужне Африке. Четири огромна стуба носе Куполу пречника 32 метра на висини од 55 метара. Унутрашњост цркве је огромна, 70 Х 75 метара.

  • На изградњи Цркве Аја Софије је радило преко 10000 радника пет годна (532—537).

Види још

Рефренце

  1. Müller-Wiener (1977), p. 112.
  2. Magdalino, Paul, et al. "Istanbul: Buildings, Hagia Sophia" in Grove Art Online. Oxford Art Online. http://www.oxfordartonline.com. accessed 28 February 2010.
  3. Fazio, Moffett & Wodehouse 2009
  4. Simons, Marlise (22. 8. 1993). „Center of Ottoman Power”. New York Times. Приступљено 4. 6. 2009.
  5. Kleiner & Mamiya 2008, стр. 329
  6. Janin 1953, стр. 471
  7. McKenzie & Graham 1998, стр. 149
  8. Binns 2002, стр. 57
  9. ." LiveScience.
  10. "Hagia Sophia Archived 2009-01-05 at the Wayback Machine." ArchNet.
  11. „Top 10: Turkey's most visited museums”. Hürriyet Daily News. 10. 11. 2014.
  12. „Hagia Sophia still Istanbul's top tourist attraction”. hurriyet.
  13. Müller-Wiener (1977), p. 84.
  14. FONI, Alessandro E.; PAPAGIANNAKIS, George; Nadia MAGNENAT-THALMANN. „Virtual Hagia Sophia: Restitution, Visualization and Virtual Life Simulation” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 9. 7. 2007. Приступљено 3. 7. 2007.

Литература

  • Binns, John (2002). An Introduction to the Christian Orthodox Churches. Cambridge University Press. стр. 57. ISBN 978-0-521-66738-8.
  • McKenzie, Steven L.; Graham, Matt Patrick (1998). The Hebrew Bible Today: An Introduction to Critical Issues. Westminster John Knox Press. стр. 149. ISBN 978-0-664-25652-4.
  • Kleiner, Fred S.; Mamiya, Christin J. (2008). Gardner's Art Through the Ages: Volume I, Chapters 1–18 (12th изд.). Mason, OH: Wadsworth. стр. 329. ISBN 978-0-495-46740-3.
  • Fazio, Michael; Moffett, Marian; Wodehouse, Lawrence (2009). Buildings Across Time (3rd изд.). McGraw-Hill Higher Education. ISBN 978-0-07-305304-2.
  • Boyran, Ebru; Fleet, Kate (2010). A social History of Ottoman Istanbul. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19955-1.
  • Brubaker, Leslie; Haldon, John (2011). Byzantium in the Iconoclast era (ca 680–850). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43093-7.
  • Hagia Sophia. . Приступљено 23 Sept 2014.
  • Hoffman, Volker (1999). Die Hagia Sophia in Istanbul (на језику: German). Bern: Lang. ISBN 978-3-906762-81-4.
  • Janin, Raymond (1953). La Géographie Ecclésiastique de l'Empire Byzantin. 1. Part: Le Siège de Constantinople et le Patriarcat Oecuménique. 3rd Vol. : Les Églises et les Monastères. Paris: Institut Français d'Etudes Byzantines.
  • Mainstone, Rowland J. (1997). Hagia Sophia: Architecture, Structure, and Liturgy of Justinian's Great Church (reprint edition). W W Norton & Co Inc. ISBN 978-0-500-27945-8..
  • Mamboury, Ernest (1953). The Tourists' Istanbul. Istanbul: Çituri Biraderler Basımevi.
  • Müller-Wiener, Wolfgang (1977). Bildlexikon zur Topographie Istanbuls: Byzantion, Konstantinupolis, Istanbul bis zum Beginn d. 17 Jh (на језику: German). Tübingen: Wasmuth. ISBN 978-3-8030-1022-3.
  • Necipoĝlu, Gulru (2005). The Age of Sinan: Architectural Culture in the Ottoman Empire. London: Reaktion Books. ISBN 978-1-86189-244-7.
  • Ronchey, Silvia; Braccini, Tommaso (2010). Il romanzo di Costantinopoli. Guida letteraria alla Roma d'Oriente (на језику: Italian). Torino: Einaudi. ISBN 978-88-06-18921-1.
  • Runciman, Steven (2012). The Fall of Constantinople 1453. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-60469-8.
  • Savignac, David. „The Medieval Russian Account of the Fourth Crusade - A New Annotated Translation”.
  • Turner, J. (1996). Grove Dictionary of Art. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517068-9.
  • Alchermes, Joseph D. (2005). „Art and Architecture in the Age of Justinian”. Ур.: Maas, Michael. The Cambridge Companion to the Age of Justinian. Cambridge: Cambridge U.P. стр. 343—375. ISBN 978-0-521-52071-3.
  • Balfour, John Patrick Douglas (1972). Hagia Sophia. W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-88225-014-4.
  • Cimok, Fatih (2004). Hagia Sophia. Milet Publishing Ltd. ISBN 978-975-7199-61-8.
  • Doumato, Lamia (1980). The Byzantine church of Hagia Sophia: Selected references. Vance Bibliographies. ASIN B0006E2O2M.
  • Goriansky, Lev Vladimir (1933). Haghia Sophia: analysis of the architecture, art and spirit behind the shrine in Constantinople dedicated to Hagia Sophia. American School of Philosophy. ASIN B0008C47EA.
  • Harris, Jonathan (2007). Constantinople: Capital of Byzantium. Hambledon/Continuum. ISBN 978-1-84725-179-4.
  • Howland Swift, Emerson (1937). The bronze doors of the gate of the horologium at Hagia Sophia. University of Chicago. ASIN B000889GIG.
  • Kahler, Heinz (1967). Haghia Sophia. Praeger. ASIN B0008C47EA.
  • Kinross, Lord (1972). Hagia Sophia, Wonders of Man. Newsweek. ASIN B000K5QN9W.
  • Kleinbauer, W. Eugene; White, Anthony (2007). Hagia Sophia. London: Scala Publishers. ISBN 978-1-85759-308-2.
  • Kleinbauer, W. Eugene (2000). Saint Sophia at Constantinople: Singulariter in Mundo (Monograph (Frederic Lindley Morgan Chair of Architectural Design), No. 5.). William L. Bauhan. ISBN 978-0-87233-123-5.
  • Krautheimer, Richard (1984). Early Christian and Byzantine Architecture. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-05294-7.
  • Mainstone, R. J. (1997). Hagia Sophia: Architecture, Structure, and Liturgy of Justinian's Great Church. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-27945-8.
  • Mainstone, Rowland J. (1988). Hagia Sophia. Architecture, structure and liturgy of Justinian's great church. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-34098-1.
  • Mango, Cyril; Ertuğ, Ahmed (1997). Hagia Sophia. A vision for empires. Istanbul.
  • Mark, R.; Çakmaktitle, AS. (1992). Hagia Sophia from the Age of Justinian to the Present. Princeton Architectural. ISBN 978-1-878271-11-2.
  • Nelson, Robert S. (2004). Hagia Sophia, 1850–1950: Holy Wisdom Modern Monument. Chicago: University Of Chicago Press. ISBN 978-0-226-57171-3.
  • Özkul, T. A. (2007). Structural characteristics of Hagia Sophia: I-A finite element formulation for static analysis. Elsevier.
  • Scharf, Joachim:Der Kaiser in Proskynese. Bemerkungen zur Deutung des Kaisermosaiks im Narthex der Hagia Sophia von Konstantinopel. In: Festschrift Percy Ernst Schramm zu seinem siebzigsten Geburtstag von Schülern und Freunden zugeeignet, Wiesbaden 1964, S. 27–35.
  • Swainson, Harold (2005). The Church of Sancta Sophia Constantinople: A Study of Byzantine Building. Boston, MA: Adamant Media Corporation. ISBN 978-1-4021-8345-4.
  • Yucel, Erdem (2005). Hagia Sophia. Scala Publishers. ISBN 978-1-85759-250-4.
  • Weitzmann, Kurt, ed., Age of spirituality: late antique and early Christian art, third to seventh century, no. 592, Metropolitan Museum of Art. New York: 1979.  978-0-87099-179-0.
  • Bordewich, Fergus M., "A Monumental Struggle to Preserve Hagia Sophia", Smithsonian magazine, December 2008
  • Hagia Sophia, hagiasophia.com: Mosaics.
  • MacDonald, William Lloyd (1951). The uncovering of Byzantine mosaics in Hagia Sophia. Archaeological Institute of America. ASIN B0007GZTKS.
  • Mango, Cyril (1972). The mosaics of St. Sophia at Istanbul: The church fathers in the north Tympanum. Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. ASIN B0007CAVA0.
  • Mango, Cyril (1968). The Apse mosaics of St. Sophia at Istanbul: Report on work carried out in 1964. Johnson Reprints. ASIN B0007G5RBY.
  • Mango, Cyril; Kahler, Heinz (1967). Hagia Sophia: With a Chapter on the Mosaics. Praeger. ASIN B0000CO5IL.
  • Teteriatnikov, Natalia B. (1998). Mosaics of Hagia Sophia, Istanbul: The Fossati Restoration and the Work of the Byzantine Institute. Dumbarton Oaks Research Library and Collection. ISBN 978-0-88402-264-0.
  • Riccardi, Lorenzo (2012). Alcune riflessioni sul mosaico del vestibolo sud-ovest della Santa Sofia di Costantinopoli, in Vie per Bisanzio. VIII Congresso Nazionale dell’Associazione Italiana di Studi Bizantini (Venezia 25–28 novembre 2009), a cura di Antonio Rigo, Andrea Babuin e Michele Trizio. Bari. стр. 357—371. ISBN 978-88-7470-229-9. Приступљено 30. 9. 2014.
  • Yücel, Erdem (1988). The mosaics of Hagia Sophia. Efe Turizm. ASIN B0007CBGYA.

Спољашње везе

Спољашња слика
360° panoramic view (virtual tour)
This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.