Аутономија

Аутономија, преведен са грчког језика значи: — „самозакоње“ ( — „сам“ и — „закон“). Најшире, аутономија означава самостално одређивање правила. У ужем смислу аутономија се дефинише као одређени степен самосталности мањег колективитета према већој целини, који је смештен између две крајности: потчињености и независности.

Историја

Некада је аутономија подразумевала висок степен самосталности. Али, све тече и мења се (). У савременом свету са све већим прожимањем (не само путем Интернета и медија) и глобализацијом економије, аутономија постаје етапа глобалне интеграције. Аутономија престаје да бива чување затечених тековина у заветрини изолације. Зато се и увећао број облика аутономије.

Подела

Аутономија може бити:

  • политичка,
  • етничка,
  • културна,
  • економска,
  • функционална и/или верска.

У филозофији и етици, аутономија је способност ума да буде законодаван у питањима практичне филозофије, односно да се лична воља подвргава универзалном моралном начелу, чиме се елиминишу неравноправности и субјективизам у моралном суђењу[1].

У психологији личности, односи се на самосталност и независност индивидуе у свом понашању и мишљењу у односу на ауторитете и своју ширу социјалну и културну средину.

У физиологији, аутономни нервни систем је независан у односу на централни.

У политици, самосталност управљања у оквиру једне државе.

Референце

  1. Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.