Августин Хипонски

Аурелије Августин (лат. ; Тагаста 13. новембар 354 — Хипон 28. август 430)[1] био је епископ града Хипона у римској Африци и један од најзначајнијих теолога и филозофа на хришћанском западу. Његова дела су узвршила велики утицај на развој римокатоличке, а потом и протестантске теологије.

Свети Августин
Епископ хипонски
Најранији Августинов портрет из 6. века
Датум рођења13. новембар 354
Место рођењаТагаста
Римско царство
Датум смрти28. август 430
Место смртиХипон
Западно римско царство
Поштује се уРимокатоличкој цркви
Православној цркви
англиканству
лутеранству
Празник28. август (западно хришћанство)
15. јун (источно хришћанство)

Иако је у младости био манихејац, касније се као хришћански епископ борио се против манихејаца, донатиста и пелагијанаца. За светитеља је проглашен на хришћанском западу, што је потом прихваћено и на хришћанском истоку, али уз извесне ограде које се односе на поједине Августинове теолошке ставове који су се показали као спорни са становишта хришћанског правоверја.

Биографија

Аурелије Августин је рођен 13. новембра 354. године у Тагасти у Нумидији (данашњи Алжир), од оца паганина и мајке хришћанке (Света Моника).[2] Августин је студирао реторику у Картагини.[2] У младости, око своје 23. године, се одушевљава учењем Манија, који је настојао да учења Заратуштре, Буде и Исуса укључи у јединствен филозофски систем, те наредних десет година проводи као манихејац.[3] По завршетку студија, једно време је био предавач граматике и реторике у Риму и Милану.[2] Поред манихејства, такође је изучавао скептицизам и неоплатонизам.[2]

У 33. години живота, пошто је, по сопственим речима, провео живот као »грешник, незнабожац и развратник«[3], прелази у хришћанство, добрим делом под утицајем своје мајке Монике.[4] Након многих лутања, враћа се у родну Африку, где 391. постаје свештеник. 395. године бива наименован за помоћника епископа Валерија, а годину дана касније, 396. године, постаје епископ града Хипона у северној Африци.[2] На том месту остаје наредних тридесет пет година борећи се за јединство цркве. Као хришћански епископ борио се са три главне јереси: манихејаца, донатиста и пелагијанаца. Насупрот манихејаца који су веровали да постоје добра и зла сила, Августин је тврдио да је универзум у целини добар, а да је зло само помањкање или одсуство добра. Насупрот донатистима који нису признавали свете тајне почињене од свештеника традитора, који су предавали свете списе властима током прогона, Августин је излагао учење о јединству Цркве и делотворности светих тајни. Насупрот пелагијанаца, који су сматрали да човек сопственим напорима може постићи спасење, Августин износи учење о првобитном греху као наследној моралној болести од које сви болујемо, а коју може излечити једино милост Божја, дар који се пре прима него заслужује.[2]

Преминуо је у седамдесет шестој години живота у Хипону.[3] Године 1303. папа Бонифације VIII га је прогласио свецем. Слави се 28. јуна по грегоријанском календару.

Учење

Августинова филозофија се развијала под утицајем Платона и новоплатонизма. Он је сматрао да је хришћанска теологија већ била донекле предочена у неоплатонизму; хришћанство је само додало веровање у инкарнацију и спасење.[2] Августинова филозофија је увек била у служби његове теологије, али је упркос томе садржавала истанчане метафизичке расправе, нарочито о времену, злу, слободној вољи, као и о етици.

Зло

Иако је предобри и свемогући Бог узрок и сврха свега, од њега потиче само добро, а не и зло. Јер зло није биће, него недостатак које неко биће не би смело имати. Зло је само недостатак добра. Зло претпоставља добро без којег не би могло бити, као што не може бити недостатно оно што уопште не постоји.[3] Што се тиче моралног зла, односно греха, оно је резултат слободне воље.

Сумња

Темељ Августинове филозофије је принцип унутрашње самоизвесности, који је управо он први јасно изрекао и поставио као полазиште филозофије. Он излаз из сумње налази у изразу: „сумњам, дакле јесам“, која му пружа самоизвесност. Тиме утврђује примарну истину, наиме да неко не може сумњати да постоји самим тим што сумња (тј. мисли).

Слобода воље

Човек има слободну вољу коју му је дао Бог да би могао добро чинити и поштено живети. Све што човек чини произлази из његове воље која је апсолутно слободна. Она је независна од разума, па чак и надређена разуму. Вредност вољних аката зависи, пре свега, од њихове управљености према богу. Њом се човек опредељује у питањима вере и прихвата истину објаве. Иако Бог унапред зна за будуће догађаје (види предодређење), човек је одговоран за своје делање јер га чини слободном вољом.

Филозофија историје

Августин поставља проблем филозофије историје у делу О држави Божијој (), где се пита о смислу повесног догађања. Он је, у неку руку, зачетник филозофије историје, јер је читаву историју схватио као целину - па све појединачно добија у њој смисао тек по тој целини.[3] Историја је непрестана борба добра и зла, а њен је прави циљ остварење божје државе.

Он све људе дели на оне које живе по Богу и оне које живе по људима. Љубав према Богу доведена до презира себе, ствара небеску државу која је предодређена да вечно влада у заједници с Богом, а љубав према себи доведена до презира Бога ствара земаљску државу која је предодређена да вечно трпи казну с ђаволом.

Августин историју дели на 6 раздобља:

  1. од Адама и Еве до потопа,
  2. од Ноја до Аврама,
  3. од Аврама до Давида,
  4. од Давида до Вавилонског царства,
  5. од Вавилонског царства до Христа,
  6. од Христа до апокалипсе.

У сваком од ових периода водила се борба између добра и зла, с тим што је синоним зла ђавоља или земаљска држава, а синоним добра је божија држава. Августин објашњава пад Римског царства (476. године). Пошто је Рим у време своје пропасти био ђавоља држава, његовом пропашћу је победило добро.

Коначном победом небеске државе биће достигнут циљ историје. У остварењу тог циља Црква има водећу улогу.

Питање правоверности

Поједини теолошки ставови из Августинових дела препознати су као спорни већ током раног средњег века. Његово уверење да Свети дух исходи не само од Оца, већ и од Сина, извршило је значајан утицај на потоњи развој западне пнеуматологије, која је учење о двоструком исхођењу Светог духа озваничила путем уметања израза Филиокве у Симбол вере. Суочен са позивањем филиоквиста на Августинове ставове, цариградски патријарх Фотије је покренуо питање о аутентичности појединих одломака из Августинових дела. Због тих и других спорних питања, Православна црква током читавог средњег века није признавала Августина за светитеља, а промовисање Августинових учења на хришћанском истоку је вршено првенствено од стране присталица унијаћења. До преокрета је дошло тек крајем 18. и почетком 19. века, када је познати грчки богослов Никодим Агиорит по први пут уврстио Августина међу светитење које признаје и Православна црква (под 15. јуном по јулијанском календару), што је потом прихваћено од стране грчке, а затим и руске јерархије. Прва светитељска житија и службе посвећене Августину у православном свету настала су тек накнадно, током 19. и 20. века.[5]

Такав начин увођења Августина међу православне светитеље изазвао је недоумице и расправе међу православним теолозима, од којих су неки указивали на неправоверност појединих Августинових учења. Осврнувши се на овај проблем, један од најистакнутијих савремених грчких православних теолога Христо Јанарас је напоменуо да Августинова неправоверна учења представљају "извор сваке изопачености и отуђења у црквеној истини Запада".[6]

Дела

Августин је написао мноштво књига. Најпозната дела су му:

  • Против академика (Contra Academicos)
  • De beata vita
  • De ordine
  • Soliloquia (386);
  • De quantitate animae (387—88);
  • De genesi contra Manichaeos (388/38O);
  • Исповести (Confessiones; око 400), у којима описује лутања бурно проживљене младости, као и зрела унутрашња искуства, размишљања и осећања
  • О држави божијој, а против пагана (De civitate Dei contra paganos; од 412. до 426), у којој говори о напретку историје ка остварењу Божје државе. Непосредан повод за писање овог дела је било Алариково освајање Рима 410. године.
  • Retractiones (oko 430).

Види још

Референце

  1. Wells, J. (2000). Longman Pronunciation Dictionary (2 изд.). New York: Longman. ISBN 978-0-582-36467-7.
  2. Августин Хипонски, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови. Нови Сад: 1999.  978-86-7047-303-4.
  3. Августин Аурелије, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  4. Блажени Августин (охридски пролог)
  5. Demacopoulos & Papanikolaou 2008.
  6. Јанарас 2007.

Литература

  • Wells, J. (2000). Longman Pronunciation Dictionary (2 изд.). New York: Longman. ISBN 978-0-582-36467-7.
  • Ancient Christian Writers: The Works of the Fathers in Translation. New York: Newman Press. 1978.
  • Augustine, Saint (1974). Vernon Joseph Bourke, ур. The Essential Augustine (2nd изд.). Indianapolis: Hackett.
  • Ayres, Lewis (2010). Augustine and the Trinity. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83886-3.
  • Bourke, Vernon Joseph (1945). Augustine's Quest of Wisdom. Milwaukee: Bruce.
  • Bourke, Vernon Joseph (1984). Wisdom From St. Augustine. Houston: Center for Thomistic Studies.
  • Brachtendorf, J. „Cicero and Augustine on the Passions”. Revue des Études Augustiniennes. 43 (1997): 289—308. hdl:2042/23075.
  • Brown, Peter (1967). Augustine of Hippo. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-00186-2.
  • Burke, Cormac (1990). „St. Augustine and Conjugal Sexuality”. Communio. IV (17): 545—565.
  • Burnaby, John (1938). Amor Dei: A Study of the Religion of St. Augustine. The Canterbury Press Norwich. ISBN 978-1-85311-022-1.
  • Chadwick, Henry. Augustine: A Very Short Introduction (2013).
  • Chadwick, Henry. Augustine of Hippo: A Life (2010).
  • Clark, Mary T. (1994). Augustine. Geoffrey Chapman. ISBN 978-0-225-66681-6.
  • Deane, Herbert A. (1963). The Political and Social Ideas of St. Augustine. New York: Columbia University Press.
  • Demacopoulos, George E.; Papanikolaou, Aristotle, ур. (2008). Orthodox Readings of Augustine. Crestwood, N.Y.: St. Vladimirs Seminary Press.
  • de Paulo, Craig J. N. (2011). Augustinian Just War Theory and the Wars in Afghanistan and Iraq: Confessions, Contentions and the Lust for Power. Peter Lang. ISBN 978-1-4331-1232-4.
  • Doull, James A. (1979). „Augustinian Trinitarianism and Existential Theology”. Dionysius. III: 111—159.
  • Doull, James A. (1988). „What is Augustinian "Sapientia"?”. Dionysius. XII: 61—67.
  • Fitzgerald, Allan D., O.S.A., General Editor (1999). Augustine through the Ages: An Encyclopedia. Grand Rapids: William B. Eerdmans Publishing Co. ISBN 978-0-8028-3843-8.
  • Gilson, Etienne (1960). The Christian Philosophy of St. Augustine. L. E. M. Lynch, trans. New York: Random House.
  • Green, Bradley G. Colin Gunton and the Failure of Augustine: The Theology of Colin Gunton in the Light of Augustine. James Clarke and Co.2012.  978-0-227-68005-6.
  • Јанарас, Христо (2007). Слобода морала. Крагујевац: Каленић.
  • Kolbet, Paul R. (2010). Augustine and the Cure of Souls: Revising a Classical Ideal. Notre Dame, Indiana: University of Notre Dame Press. ISBN 978-0268033217.
  • Lawless, George P. (1987). Augustine of Hippo and His Monastic Rule. Oxford: Clarendon Press.
  • LeMoine, Fannie; Kleinhenz, Christopher, ур. (1994). Saint Augustine the Bishop: A Book of Essays. Garland Medieval Casebooks. 9. New York: Garland.
  • Lubin, Augustino (1659). Orbis Augustinianus sive conventuum ordinis eremitarum Sancti Augustini – chorographica et topographica descriptio. Paris. Архивирано из оригинала на датум 21. 3. 2005.
  • Mackey, Louis (2011). Faith Order Understanding: Natural Theology in the Augustinian Tradition. Totonto: PIMS. ISBN 978-0-88844-421-9.
  • Markus, R. A., ур. (1972). Augustine: A Collection of Critical Essays. Garden City, New York: Anchor.
  • Matthews, Gareth B. (2005). Augustine. Blackwell. ISBN 978-0-631-23348-0.
  • Mayer, Cornelius P. (ур.). Augustinus-Lexikon. Basel: Schwabe AG.
  • Miles, Margaret R. Augustine and the Fundamentalist's Daughter, Lutterworth Press. 2012.  978-0-7188-9262-3.
  • Nash, Ronald H (1969). The Light of the Mind: St Augustine's Theory of Knowledge. Lexington: University Press of Kentucky.
  • Nelson, John Charles (1973). „Platonism in the Renaissance”. Ур.: Wiener, Philip. Dictionary of the History of Ideas. 3. New York: Scribner. стр. 510—515 (vol. 3). ISBN 978-0-684-13293-8. »(...) Saint Augustine asserted that Neo-Platonism possessed all spiritual truths except that of the Incarnation. (...) «
  • O'Daly, Gerard (1987). Augustine's Philosophy of the Mind. Berkeley: University of California Press.
  • O'Donnell, James (2005). Augustine: A New Biography. New York: ECCO. ISBN 978-0-06-053537-7.
  • Pagels, Elaine (1989). Adam, Eve, and the Serpent: Sex and Politics in Early Christianity. Vintage Books. ISBN 978-0-679-72232-8.
  • Park, Jae-Eun (2013), „Lacking Love or Conveying Love? The Fundamental Roots of the Donatists and Augustine's Nuanced Treatment of Them”, The Reformed Theological Review, 72 (2): 103—121.
  • Plumer, Eric Antone (2003). Augustine's Commentary on Galatians. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-924439-3.
  • Pollman, Karla (2007). Saint Augustine the Algerian. Göttingen: Edition Ruprecht. ISBN 978-3-89744-209-2.
  • Pottier, René (2006). Saint Augustin le Berbère (на језику: French). Fernand Lanore. ISBN 978-2-85157-282-0.
  • Règle de St. Augustin pour les religieuses de son ordre; et Constitutions de la Congrégation des Religieuses du Verbe-Incarné et du Saint-Sacrament . Lyon: Chez Pierre Guillimin.1662. стр. 28.–29. Cf. later edition published at Lyon (Chez Briday, Libraire,1962), pp. 22–24. English edition, (New York: Schwartz, Kirwin, and Fauss, 1893), pp. 33–35.
  • Siecienski, Anthony Edward (2010). The Filioque: History of a Doctrinal Controversy. Oxford University Press. ISBN 9780195372045.
  • Starnes, Colin (1990). Augustine's Conversion: A Guide to the Arguments of Confessions I–IX. Waterloo, Ontario: Wilfrid Laurier University Press.
  • Tanquerey, Adolphe (2001). The Spiritual Life: A Treatise on Ascetical and Mystical Theology. Rockford, Illinois: Tan Books & Publishers. стр. 37). ISBN 978-0-89555-659-2.
  • Trapè, A. (1990). S. Agostino: Introduzione alla Dottrina della Grazia. Collana di Studi Agostiniani 4. I – Natura e Grazia. Rome: Città Nuova. стр. 422. ISBN 978-88-311-3402-6.
  • von Heyking, John (2001). Augustine and Politics as Longing in the World. Columbia: University of Missouri Press. ISBN 978-0-8262-1349-5.
  • Woo, B. Hoon (2013). „Augustine's Hermeneutics and Homiletics in De doctrina christiana. Journal of Christian Philosophy. 17: 97—117.
  • Woo, B. Hoon (2015). „Pilgrim's Progress in Society – Augustine's Political Thought in The City of God. Political Theology. 16.5 (5): 421—441. doi:10.1179/1462317x14z.000000000113.
  • Zumkeller O.S.A., Adolar (1986). Augustine's Ideal of the Religious Life. New York: Fordham University Press. ISBN 978-0-8232-1105-0.
  • Zumkeller O.S.A., Adolar (1987). Augustine's Rule. Villanova: Augustinian Press. ISBN 978-0-941491-06-8.

Спољашње везе

Опште

Библиографија

Радови Августина

Биографија и критике

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.