Јужноафрички гранични рат

Јужноафрички гранични рат, познат и као Намибијски рат за независност, био је у великој мјери асиметрични сукоб који се одвијао у Намибији (тада Југозападна Африка), Замбији и Анголи од 26. августа 1966. до 21. марта 1990. године. Била је то борба између Јужноафричких одбрамбених снага и Народноослободилачке војске Намибије, оружаног крила Југозападноафричке народне организације. Борбе током Јужноафричког граничног рата биле су неке од највећих борби на афричком континенту од завршетка Другог свјетског рата и уско су биле повезане са Анголским грађанским ратом.

Јужноафрички гранични рат
Део Хладног рата и деколонизације Африке
Време:26. август 1966 – 21. март 1990.
Место:Југозападна Африка (Намибија), Ангола, Замбија
Резултат: Војни застој
Територијалне
промене:
Југозападна Африка стиче независност од Јужне Африке као Република Намибија
Сукобљене стране
 Јужна Африка
Прелазна влада Југозападне Африке[1]
Команданти и вође
Gerrit Viljoen
Willie van Niekerk
Louis Pienaar
BJ Vorster
Pieter Willem Botha
Constand Viljoen
Johannes Geldenhuys
Magnus Malan
Andreas Liebenberg
Georg Meiring
Cornelius Njoba 
Jonas Savimbi
Sam Nujoma
Tobias Hainyeko 
Peter Nanyemba
Dimo Hamaambo
Peter Mweshihange
Solomon Huwala
Agostinho Neto
José Eduardo dos Santos
António Franca
Iko Carreira
Јачина

~71.000 (1988)[3][24]

Јужна Африка:
30.743 ЈАОС трупе у Анголи и Намибија
Југозападна Африка:
22.000 ЈЗАТС снаге
8.300 ЈЗАПОЛ полиција

~ 94.000 (1988)[25][26][27]

СВАПО:
32.000 герилаца НОВН
Куба:
12.000 припадника РОС у јужној Анголи
Ангола:
50.000 припадника НОСОА
Жртве и губици
2.038[28] – 2,500[29] 11.335[30]
2.016—5.000 (укључујући жртве Анголског грађанског рата)[31]
Намибијске цивилне жртве: 947—1.087[32]

Јужноафричка Република је управљала територијом познатом под именом Југозападна Африка која је освојена од Немачке након Првог светског рата. Године 1966. Генерална скупштина Организације уједињених нација опозвала је право ЈАР-у да влада територијом Југозападне Африке и да управу препусти УН-у. Јужноафричка Република одбила је да призна ову резолуцију, те је де факто и даље управљала територијом.[33]
Дана 26. августа 1966. године, герилске снаге СВАПО-а кренуле су у напад против Јужноафричких одбрамбених снага код села Омугулугвомбаше. Био је то први оружани сукоб у Намибијском рату за независност.[34] Тај дан у Намибији се слави као државни празник.

Рат је завршио потписивањем споразума у Њујорку 22. децембра 1988. године, којим је влада ЈАР-а пристала на давање независности Намибији. Независна Намибија проглашена је 21. марта 1990. године, а на изборима је СВАПО освојио 55 од 72 посланичка места у Националној скупштини Намибије, омогућујући им да формирају националну владу.[35]

Види још

Референце

  1. Beckett, Ian; Pimlott, John (2011). Counter-insurgency: Lessons from History. Yorkshire: Pen & Sword Books. стр. 204—219. ISBN 978-1848843967.
  2. Cann, John (2015). Flight Plan Africa: Portuguese Airpower in Counterinsurgency, 1961–1974. Solihull: Helion & Company. стр. 362—363. ISBN 978-1909982062.
  3. Fryxell, Cole. To Be Born a Nation. стр. 13.
  4. Lulat, Y.G.M. (1992). United States Relations with South Africa: A Critical Overview from the Colonial Period to the Present. New York: Peter Lang Publishing, Incorporated. стр. 143—146,210. ISBN 978-0820479071.
  5. Dale, Richard (2014). The Namibian War of Independence, 1966-1989: Diplomatic, Economic and Military Campaigns. Jefferson: McFarland & Company, Incorporated Publishers. стр. 74—77,93—95. ISBN 978-0786496594.
  6. Thomas, Scott (1995). The Diplomacy of Liberation: The Foreign Relations of the ANC Since 1960. London: Tauris Academic Studies. стр. 202—210. ISBN 978-1850439936.
  7. Larmer, Miles (2011). Rethinking African Politics: A History of Opposition in Zambia. Surrey: Ashgate Publishing Ltd. стр. 209—217. ISBN 978-1409482499.
  8. The Soviet Union and Revolutionary Warfare: Principles, Practices, and Regional Comparisons, 1988. Page 140-147
  9. Taylor, Ian (2006). China and Africa: Engagement and Compromise. Abingdon-on-Thames: Routledge Books. стр. 153—158. ISBN 978-0415545525.
  10. Hughes, Geraint (2014). My Enemy's Enemy: Proxy Warfare in International Politics. Brighton: Sussex Academic Press. стр. 73—86. ISBN 978-1845196271.
  11. The Foreign Policy of Yugoslavia, 1973–1980, 1980. Page 125
  12. Yugoslavia in the 1980s, 1985. Page 265.
  13. Interparliamentary Union Conference, Sofia, Bulgaria: Report of the United States Delegation to the 64th Conference of the Interparliamentary Union, Held at Sofia, Bulgaria, 21–30 September 1977. Page 42
  14. Record of Proceedings -International Labour Conference 6, 1982. Page 4.
  15. Bermudez, Joseph (1997). Terrorism, the North Korean connection. New York: Crane, Russak & Company. стр. 124. ISBN 978-0844816104.
  16. Domínguez, Jorge (1989). To Make a World Safe for Revolution: Cuba's Foreign Policy. Cambridge: Harvard University Press. стр. 114—120,168—169. ISBN 978-0674893252.
  17. Abegunrin, Olayiwola (1997). Nigerian Foreign Policy Under Military Rule, 1966-1999. Westport, Connecticut: Praeger Publishers. стр. 93. ISBN 978-0275978815.
  18. Tanzania: A Political Economy, 2013. Page 355.
  19. SWAPO and the Struggle for National Self-determination in Namibia, 1980. Page 33.
  20. Imagery and Ideology in U.S. Policy Toward Libya 1969–1982, 1988. Page 70.
  21. SWAPO Information Bulletin," 1983. Page 37.
  22. AAPSO Presidium Committee on Africa held in Algeria, 17–18 February 1985, 1985. Page 26.
  23. Granger, David A. „Forbes Burnham and the Liberation of Southern Africa” (PDF). Приступљено 1. 8. 2015.
  24. Tsokodayi, Cleophas Johannes. Namibia's Independence Struggle: The Role of the United Nations. стр. 1—305.
  25. McMullin, Jaremey (2013). Ex-Combatants and the Post-Conflict State: Challenges of Reintegration. Basingstoke: Palgrave-Macmillan. стр. 81—88. ISBN 978-1-349-33179-6.
  26. George, Edward (2005). The Cuban intervention in Angola. New York: Frank Cass Publishers. стр. 236—246. ISBN 978-0415647106.
  27. Gwyneth Williams & Hackland, Brian. The Dictionary of Contemporary Politics of Southern Africa (2016 изд.). Routledge Books. стр. 88—89. ISBN 978-1-138-19517-2.
  28. „SA Roll of Honour: List of Wars”. Justdone.co.za. Приступљено 15. 1. 2013.
  29. Green, Reginald Herbold. „Namibia : The road to Namibia – Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Приступљено 31. 1. 2018.
  30. Corum, James; Johnson, Wray (2003). Airpower in small wars: fighting insurgents and terrorists. Lawrence: University Press of Kansas. стр. 315. ISBN 978-0700612406.
  31. Polack, Peter (2013). The Last Hot Battle of the Cold War: South Africa vs. Cuba in the Angolan Civil War (illustrated изд.). Oxford: Casemate Publishers. стр. 92—108,164—171. ISBN 978-1612001951.
  32. Akawa, Martha; Silvester, Jeremy (2012). „Waking the dead: civilian casualties in the Namibian liberation struggle” (PDF). Windhoek,Namibia: University of Namibia. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 11. 2016. Приступљено 4. 1. 2015.
  33. „Namibian War of Independence 1966-1988”. Armed Conflict Events Database. Приступљено 11. 2. 2013.
  34. Petronella Sibeene (17. 4. 2009). „Swapo Party Turns 49”. New Era. Архивирано из оригинала на датум 7. 9. 2012. Приступљено 11. 2. 2013.
  35. "Namibian Voters Deny Total Power to SWAPO," by Michael Johns, The Wall Street Journal, November 19, 1989..


Литература

  • Beckett, Ian; Pimlott, John (2011). Counter-insurgency: Lessons from History. Yorkshire: Pen & Sword Books. стр. 204—219. ISBN 978-1848843967.
  • Fryxell, Cole. To Be Born a Nation. стр. 13.
  • Tsokodayi, Cleophas Johannes. Namibia's Independence Struggle: The Role of the United Nations. стр. 1—305.


Спољашње везе

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.