Јехова

Јехова је латинизација хебрејске ријечи יְהֹוָה, вокализација тетраграматона יהוה (), властитог имена Бога Израиља у Хебрејској Библији. Овом вокализацијом настала је ријеч Јехова, док транслитерацијом даје Јахве.

יְהֹוָה се спомиње 6.518 пута у преводу Масоретског текста, уз додатак од 315 помињања יֱהֹוִה (Јехови). Најранији доступни латински тексти користи вокализацију сличну Јехови у 13. вијеку.

Већина научника вјерује да је ријеч Јехова настала комбиновањем латиничних слова JHVH са самогласницима ријечи Адонај, али постоје докази да је можда већ био у употреби у касној антици (5. вијек). Постоји консенсуз међу научницима да је вокализација тетраграматона у вријеме историјске редакције Торе (6. вијек п. н. е.) најсличнија Јахвеу, али постоје неслагања. Историјска волализација је нестала јер се у Другом храму, између 3. и 2. вијека п. н. е., почео избјегавати изговор тетраграматоном, а почео користи Адонај (Мој Господ).

Корен речи

Име Јехова представља транскрипт хебрејског тетраграматона (без самогласника, пошто их у хебрејском писму нема) JHVH (у преводу на латинично писмо) и има значење: „Он проузрокује да постаје“. י (yodh) ה (heh) ו (vav) ה (heh) тј. יהוה (читано здесна на лево) = YHVH, односно како се у нашем језику чешће пише: JHVH.

хебрејски: језикхебрејски: језикхебрејски: језикхебрејски: језик
יְהוָה   יְהוִה   יְהֹוָה   יְהֹוִה 
Jehwáh Jehwíh Jehowáh Jehowíh

Референце

    Литература

    This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.