Цивилизација

Цивилизација је свако комплексно друштво карактерисано урбаним развојем, друштвеном стратификацијом наметнутом од стране културне елите, симболичним системима комуникације (на пример, системима писања), и перципираном одвојеношћу и доминацијом над животном средином. Речју цивилизација означава виши степен развоја људског друштва. Цивилизовано друштво, у односу на праисторијско, користи писмо, поседује висок степен специјализованих знања и умећа, и има заједничку управу, која настаје из природне потребе људи да живе безбедно и према устаљеном реду. Цивилизације се могу поделити на више периода. У древне цивилизације спадају цивилизације старих Египћана, Кинеза, Индијаца, Асираца, Вавилонаца, Јевреја, Персијанаца, као и прекоморске цивилизације Инка, Маја и Астека. Античка цивилизација се односи на достигнућа које су нам дали стара Грчка и стари Рим.

Цивилизације су интимативно повезане и често додатно дефинисане другим социо-политичко-економским карактеристикама, укључујући централизацију, доместикацију људи и других организама, специјализацију рада, културно укорењене идеје о прогресу и супремацизму, монуметалном архитектуром, опорезивањем, друштвеном зависношћу од пољопривреде и експанзионизам. Историјски гледано, цивилизација је била „напредна” култура за разлику од наводно примитивнијих култура. У том широком смислу, цивилизација је у супротности са нецентрализованим племенским друштвима, чиме су обухваћене културе номадског пасторализма, неолитских друштава или ловаца-сакупљача. Као небројива именица, цивилизација се такође односи на процес друштвеног развоја у централизовану, урбанизовану, стратификовану структуру. Цивилизације су организоване у густо насељеним насеобинама подељеним на хијерархијске друштвене класе са владајућом елитом и потчињеним урбаним и руралним популацијама, које се баве интензивном пољопривредом, рударством, малом привредом и трговином. Цивилизација концентрише моћ, проширујући људску контролу над остатком природе, укључујући и друга људска бића.

Најраније настајење цивилизација генерално је повезано са завршним фазама неолитске револуције, што је довело до релативно брзог процеса урбане револуције и формирања државе, политичког развоја повезаног са појавом владајуће елита. Ранија неолитска технологија и начин живота први су успостављени на Средњем истоку (на пример у Гобекли Тепе, од око 9.130 п. н. е.), а касније на сливовима Жуте реке и Јангцекјанга у Кини (на пример, Пенгдушанска култура од 7.500 п. н. е.), и касније се ширење. Сличне прецивилизацијске „неолитске револуције” су такође независно започеле од 7.000 п. н. е. у таквим местима као што је северозападна Јужна Америка (Норте-Чико цивилизација) и Мезоамерика. Оне су биле међу шест цивилизација широм света које су се независно појавиле. Месопотамија је локација најранијих развоја неолитске револуције од око 10.000 п. н. е, са развојем цивилизације од пре 6.500 година. Ова област је значајна по томе што је „инспирисала неке од најважнијих догађаја у људске историје укључујући проналазак точка, развој писма, математиек, асторномије и пољопривреде”.

Цивилизациона урбана револуција заузврат је била зависна од развоја седентизма, доместикације житарица и животиња и развоја животног стила који омогућава економију повећаног обима и акумулацију производних вишкова одређених друштвених сектора. Прелаз са сложених култура на цивилизације, мада је још увек споран, чини се да је повезан са развојем државних структура, у којима је власт додатно монополисана од стране елитне владајуће класе која практикује људско жртвовање. При крају неолитског периода, разне елитистичке халколитне цивилизације су почеле да јављају у разним „колевкама” од периода око 3.300 п. н. е. Халколитне цивилизације, као што су горе дефинисане, су се исто тако развиле у претколумбијским Америкама и, упркос раног старта у Египту, Аксуму и Кушу, и знатно касније у подсахарској Африци гвозденог доба. Колапсу бронзаног доба је следило гвоздено доба око 1.200 п. н. е, током којег су се појавиле многе нове цивилизације, кулминирајући у периоду од 8. до 3. века п. н. е. које немачки психијатар и филозоф Карл Јасперс назива осним добом, и које он тврди је било критична транзициона фаза које је водила у класичне цивилизације. Велика технолошка и културолошка транзиција у модерност почела је око 1500. године у Западној Европи, и од тог почетка нови приступи науци и закону брзо се раширили широм света, инкорпорирајући најраније културе у индустријску и технолошку цивилизацију садашњости.

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.